Definitivno je postao nebitan

Osnovni koncept, koji su osmislili i promovisali studenti, imao je, i ima cilj, da svaki čovek u sebi otkrije i manifestuje ljudske osobine. Njihovi misionarski marševi su učinili čuda. Hiljade ljudi je doživelo katarzični susret sa sobom i na krilima takvog iskustva stiglo u Beograd.

Po ulicama našeg glavnog grada šetali su ljudi pružajući jedni drugima ruke, darujući osmehe i razmenjujući lepe misli i čista osećanja. Tim „oružjem“ suprotstavili smo se ekstremnom zlu, koje nekoliko decenija razara biološko, ekonomsko, kulturno, tradicionalno i prirodno tkivo države.

Dobro su nam poznata bića koja personifikuju tu destruktivnu silu, i očekivano je što su upregli sve resurse da svoje privilegije, zasnovane na otimačini, pljački i bezakonju brane. Generator, inspirator i realizator, čovek iz koga bi se teško iščeprkale neke lepe osobine, ponašanjem i izjavama kod mnogih je probudio, a kod većine učvrstio osećanje besa i čuđenja.

Iako je odavno izgubio samokontrolu, pa se manifestno eksponira kao osoba koja istovremeno izaziva gađenje i strah, njegovo ponašanje pre, za vreme i posle skupa, generalno, kod svakog ko ga je i kratko slušao, izazivalo je stid. Ovo osećanje, kod ljudi koji ga poseduju, pokreće duboku uznemirenost, nepodnošljiv pritisak i potrebu da se što pre otkloni.

Osoba koja se stidi nekog svog postupka, ili namere da ga realizuje, doživljava konflikt unutar sopstvene ličnosti, koji preti dezintegracijom i poništavanjem identiteta.

Stid je jedan od korektivnih faktora, koji nam postavljaju lične granice, šta smemo da učinimo a šta ne. Osećajući stid, ne mislimo samo na kvalifikacije koje će doći iz okruženja, već na lično vrednovanje kojim percipiramo i određujemo autonomiju sopstvenog bića.

Nažalost, stid ne poseduje svaka osoba. One, koje ga ne poseduju, sopstvene vrednosti formiraju vođene principima koje je proklamovao vođa grupe kojoj, po sopstvenim nadzorima ili nametnutim postulatima, pripadaju.

Ne možemo da se ne zapitamo kakvi su ljudi lekari koji su dozvolili da, dezorganizovano i mentalno dezintegrisano biće, u ulozi predsednika republike, ušeta sa bulumentom lovaca na senzacije, u Urgentni centar, gde se nalaze teško povređeni ljudi iz Kočana.

Uzalud su ti lekari položili Hipokratovu zakletvu i izgovorili reči da će im najveća briga biti zdravlje njihovih bolesnika. Za njih su te reči bile kao i svake druge, jer se sa njima nisu saživeli niti su u njih poverovali.

Završnu rečenicu zakletve da: „I pod pretnjom neću popustiti da se iskoriste moja medicinska znanja, suprotna zakonima humanosti“, verovatno, nisu ni izgovorili, jer su se umorili. Kakva je pretnja mogla da im se prenese? Da ne budu načelnici ili šefovi odseka i odeljenja? Zar to toliko vredi da se preskoče zakoni pravde i humanosti?

Ti ljudi te osobine nisu posedovali, i zato su lako pristali da ugroze živote svojih pacijenata. Njima je sve jedno, a nas je sramota. Zbog toga je čuveni hirurg, profesor Dugalić, izjavio da ih se odriče. Oni se ne stide jer su morali da udovolje zahtevu ministra. Ne stide se ni oni koji su pokrenuli spravu sa zvučnim talasima na masu ljudi koja je mirno stajala i odavala počast stradalima.

Izvršili su teroristički akt nad sopstvenim građanima, jer im je „tako naređeno“. Bezvredna, nezavršena, štetočinska bića, koja nikada neće razumeti uzvišenost slobode ni vanvremeno osećanje hrabrosti i odlučnosti, koje su imali studenti, dok su na podlakticama pisali brojeve telefona roditelja i krvnu grupu. Mi, koji smo to razumeli, im se divimo i doživljavamo osećanje ljudskosti, koje nas preplavljuje lepotom.

Istovremeno osećamo sramotu što smo godinama trpeli teror bezumnika, uz rešenost da mu se javno podsmehnemo i poručimo mu da on više ne može da odsvira nikakav kraj, a još manje početak. Definitivno je postao nebitan.

Autorka je neuropsihijatrica iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.