Diktatorska balada

U stvari trošan je, karikaturalan, marginalan.

Nadasve – sitan.

A odavno ovde ili negde drugde izabran, dodeljen, tragičan.

I bezgranično sujetan.

Diktator ma koji smatra – ili grešim? – da je kobajagi ključan, da se oko njega okreće svet, da zbog njega i u njegovom smeru sve ptice lete.

Dok svetski poredak i oligarsi nemilosrdni za njega redovno nimalo ne mare,
(Osim što nama Balkancima katkad cinično „jelo“ dosole i u ponečemu nas prevare.)

Odluke „napolju“ donose drugi, potpuno izvan njegovog domašaja i kruga.

Ne uzimajući ga ozbiljno,

Ni kao prijatelja, ni kao druga.

I evo ga na pijedastalu krhkom predugo traje on, čas ohol, čas ponizan,

Nesrećan i, kao, neshvaćen.

Zaslepljen, mamuran, bolan.

U dubokoj senci ove naše tužne, u svemiru zalutale planete.

LJuljajuće, napukle, razapete.

A svaki takav on – vrhovnik, u teško je nepravo, stramputicom daleko zabasao, nazad ne sme, voljno napred ne može,

Ambicijom lažne slave u močvaru zagazio.

U koju je često duboko zalazio.

I pred našim očima nekažnjen godinama prolazio.

Stoga nimalo ne shvatam one ne tako retke, neke,

Nedopustivo pasivne, dezorijentisane,

Kao i one brojne, nezasite, odjekom sopstvene dreke opijene.

Ružno međusobno posvađane.

I interesima radrobljene, na putu posustale.

Prošlošću zatucane.

Nasuprot, na sreću, ima i mnogih koji se neprekidno i hrabro za razum i svetlost, za svoje potomke i zemlju bore.

Sluteći da tom i takvom diktatoru sveću (preostale) političke moći utuliti mogu i znatno pre zore.

Na polzu izmučenog naroda, u korist svih nas.

U neki što skoriji čas.

P. S. Ponekad, opet, gorko pomislim, u sobi maloj u njenom kutku skriven.

Sâm, načet, bolestan i neumiven.

Ćebetom prašnjavim, starim, metaforičnim preko glave pokriven.

Lično, odmaklim godinama bezmalo satrven.

U tekućem vremenu neizvesnom, olujnom, strašnom,

Klaustrofobičnom.

Pritom me utešno svojim očima, bistrim, tamnim.

Onako lep, nevin, uspravan, ponosan,

Veličanstven.

Poštuje i bez ostatka voli, sem dece možda samo on – Riki,

Naš vrli, smeđi pas.

Verni, dragi,

Čovekoliki.

Autor je profesor Pravnog fakulteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.