Foto: Lazar Novaković/ Res PublikaKragujevčani su oduvek bili lokal patriote. Svoj grad obožavaju, pasionirano navijaju za Radnički, a sve što je poteklo iz Kragujevca je za njih uvek i svuda najbolje. Vole oni i svuda da odu, svakog da ugoste, kako to dolikuje u srcu Šumadije, ali nije to to, nije ono naše, kragujevački.
Ponosni su i to uvek ističu na sve ono prvo što je nastalo u Kragujevcu, na ustav, licej, pozorište, topolivnicu i uvek vole da pecnu Beograđane da je Kragujevac bio prva prestonica moderne Srbije.
Da li zbog tog peckanja ili činjenice da je umeo da bude opozicioni i onda kada su svi ostali bili uz vlast, tek, koliko god da Kragujevčani vole svoj grad, nekome iz Beograda on baš nije prirastao za srce. To je izgleda jedini logički način na koji se može objasniti odnos centralne vlasti prema četvrtom gradu po veličini u Srbiji? Jer kako drugačije objasniti da su nam tokom godina obećavane kule i gradovi, pa čak i jedan Diznilend, a Kragujevac sve više postaje palanka.
Kragujevčani ne razumeju stotine miliona uloženih u rekonstrukciju Gradske tržnice, koja se tokom radova srušila i sada tako zjapi u sred Miloševog venca čekajući rekonstrukciju rekonstrukcije. Čekaju i Kragujevčani već pet godina da se jedna od najstarijih tržnica u Evropi obnovi, pa da opet imaju gde da prodaju svoje proizvode, a ne da razapinju tezge u okolnim ulicama i parkovima. Čini se da će još čekati.
Ne razumeju Kragujevčani ni kako to da im je izgradnja novog kliničkog centra, ka kome gravitira dva miliona stanovnika, obećana još pre skoro 20 godina, a od tada odlagana svake jeseni i svakog proleća. Zašto je zdravlje ljudi u Nišu, Novom Sadu, a od skora i u Novom Parazu važnije od zdravlja Kragujevčana, to zna samo neko iz Beograda ko barata papirima i brojkama i određuje prioritete među kapitalnim investicijama. Poslednja obećanja kažu, biće posle EXPO-a, strpite se malo. Kragujevčanima opet ostaje samo da čekaju.
A i to čekanje nije tako strašno. Navikavamo se na njega dok trubimo koloni automobila, kamiona i šlepera čekajući izgradnju Severne obilaznice, koja nam je, takođe, obećana. Za sada ostajemo, valjda, jedini veliki grad kroz koji šleperi prolaze bulevarima kroz gradsko jezgro. Ali samo do sredine 2025. godine. Tada će, ako je verovati najavama, u rad biti pušteno pet kilometara. Kako će to smanjiti gužve dok ne bude urađeno i preostalih 17, ne znamo, ostaje nam samo da čekamo.
Načekali smo se i na izgradnju novog stadiona, pa na rekonstrukciju postojećeg „Čika Dače”, da bi na kraju dobili samo reflektore. Nema veze, dobro svetle i bar više nismo jedini grad u kome utakmice mogu da se igraju samo dok ne zađe sunce. Nije „Čika Dača” dugo imao ni mokri čvor, ni svlačionice, nema ni prilaznu infrastrukturu, ali i to će biti posle EXPO-a, treba samo da sačekamo.
Mogu ovde da pišem i o studentima FILUM-a koji 15 godina čekaju svoju zgradu, ali studenti u poslednje vreme i nisu baš omiljeni među predstavnicima vlasti. Ako njih pitate, šta ima i da im grade zgrade, kad će ionako posle samo da ih blokiraju.
Za Diznilend Kragujevčani i ne pitaju, kažu dosta im je cirkusa.
I tako prođe još jedna godina lažnih obećanja, a da nam bude lakše dok čekamo, neko iz Beograda se pobrinuo da ubedi gradonačelnika Dašića kako bi bila sjajna ideja da Kragujevac, koji je uvek bio poznat kao grad roka, Novu godinu dočeka uz Jelenu Karleušu. Ostaje nam da čekamo da prođe i taj „spektakl”.
Autorka je novinarka iz Kragujevca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
