Energija slobode ili sedam dana Mikser haosa: Dnevnik Aleksandre Malušev

Petak, 30. maj

Dobro, rat je ovde samo metaforički da opiše polemos pater emocionalno stanje – do kraja dnevnika, dobiće smisao. Juče mi se javila Ivana, prelama duplericu u Danasu sa satnicama vanrednog izdanja Mikser festivala „Energija slobode“ i onako usputno me pita da li bih pisala dnevnik.

Ushićeno, toliko godina pošto više nisam deo ove redakcije, prihvatam i pompezno se obećavam za zadatak. Dva minuta kasnije shvatam da mi sledi dva dana festivalske gungule i potpune deprivacije od realnosti, na totalnom autopilotu i mrzovolje nakon toga, ali znala je Ivančica kako da mi se podvuče pod kožu. Okej, Malušev, pitana si, nisi priterana.

Manje od 24 sata je do festivala, deo ekipe Miksera učestvuje u događaju zajedno sa profesorima Šumarskog fakulteta – održiva gradnja, materijali, postupci… Vredno čuti iako veze s profesijom nemam. Nedeljama već pripremamo festival i nosimo umor iznad glava kao onaj Garfildov oblak. A eto mene, vividno sanjarim kako je pisanje ovog teksta za Danas moj povratak u davno zabataljene snove o pisanju romana. Kao, ja sročila taj biser novije srpske proze i poslala na primer, Božoviću u Arhipelag, tamo se raspametili, promocija, tiraži, prevođenje, „odakle vam inspiracija“, moja mati najzad odahnjuje – makar će najzad umeti da kaže šta radim za pare!

Uveče odlazimo do Dorćol Platza da postavljamo festival. Još jednom se uveravam sa kakvim zmajicama radim: Maja, Ksenija, Anita, Tanja i Mirjana kao swat tim nakon 22 sata uveče daju prve obrise onoga što će sutra biti festival (sori, Laki, tebe svi već znaju).

Subota, 31. maj

Do prvog panela još koji minut, a u „Dereti“ mi, ljudi iz „Derete“ i prvi pristigli panelisti. Blokade i protesti zakazani širom Srbije. Hoće li iko „navratiti“ i do nas ili smo džabe „krečili“? Izlazim na parking da zapalim, vratim se i vidim salu pristojno napunjenu. Za svaki naredni panel, dolazi sve više ljudi. Paralelno, u Dorćol Platzu, krenule su tonske probe, radionice Next Gen Design mladih dizajnera… Sve pliva.

Do prvih koncerata uveče, bilo nam je jasno da smo uspeli. Ne mogu da se otmem utisku od susreta sa svim tim ljudima, od niške dekanke, tužiteljke Paunović, novinarki zbog kojih mi je još uvek toplo oko srca da kažem da sam i ja kadgod bila jedna. Kako je moguće da ovakva koncentracija volje, čestitosti, znanja i pravdoljubivosti još uvek nije istumbala i postavila ovo društvo na neke zdravije noge? Gde je taj front na kome se to da izvojevati uopšte?

Nedelja, 1. jun

Govorilo se juče o korupciji, odgovornosti medija, odbrani univerziteta, a danas o kulturnim modelima budućnosti, šta je sa „muzama“ u crna vremena, šta će biti s našim gradovima „dan posle“, ali kruna konferencijskog programa bio je dolazak EU parlamentarke Irene Joveve, mlade žene koja je prva viknula u bunar evropske blaziranosti i zaglupljujućih procedura kao paravana za ono što svi znamo da li je ili nije, i omogućila da ih vapaj odavde probije, da se čuje.

Hvala vam junaci, vojvode i ini silni, ovoga puta se dalo videti da i dobre, vaspitane i pristojne „devojčice“ mogu stati ali na rep i hrabro sebe postaviti između štoka i vrata da puste svetlost da izbuši mrak. Čudna je ta osmoza ispala jer mraka i svetlosti ima s obeju strana. Pre nego se obrecnete, „devojčica“ ovde stoji samo kao kontrast onome na šta smo navikli: propovednicima-galamdžijama, mesijama rata i načelno, prostote.

Ne mogu više da mislim, krenuli su koncerti: Marčelo i Nensi, Marko Louis, Konstrakta, uz sve skačem, ozbiljni carevi. A onda, moje otkriće večeri i decenije (tuš): bend dram (Marjana, piše se malim slovom po želji članova benda). Istražiću opus nakon festivala.

Ponedeljak, 2. jun

Sinoć smo, dabome, malo i proslavili kolektivnu, malu pobedu duha, zajedništva, nade. Na pragu četrdesete, naredno jutro mi dođe da ne vidim živu dušu i ne progovorim reč. Nakanim se, uzmem pseto i odvedem je u Zvezdarsku šumu. Od treninga ništa, ali šta sad. Hoću da kažem, u nekim godinama, svako udovoljavanje trenutku počne malko više da te košta, ali što te divotno baš briga šta ko misli i kaže ili ne kaže (još bolje)! To je blago četrdesetih, vidim već.

Polako ponovo pratim vesti i notiram kognitivnu disonancu (štono kažu IG terapeuti) u odnosu na sve one ljude i utiske od festivala. Da li to algoritam koji te na mrežama zarobljava u balončić uverenja da si okružen ljudima sličnih stavova i da vas je više, radi i u fizičkom svetu?

Utorak, 3. jun

Ponovo probam da trčim malo u šumi. Vesti me izluđuju: ona se istrčala nekim dokazima, onaj odmah istrčô na konferenciju. Uveče gledam emisiju u kojoj učestvuje i uzdanica onih bivših, epskih protesta, preteča što bi rekli. Vaga koja je borba bila i jeste prava i šta je bila, a šta sada jeste istina – ko zna, ako ne on!

Pade mi na pamet onaj Španac što je pola veka muntao pola Evrope da je bio u logoru u Nemačkoj, da bi pukla bruka i otkrilo se da je lik ober-šarlatan. Kroz sve tesnace uistinu teškog vremena, prošao je kao puž golać, nigde zapeo nije. A neupitno, toliko je učinio za kulturu sećanja na Holokaust – makar dok ga nisu prokužili.

Nije baš ni lagao, samo nije pričao svoju priču, već priče svih drugih koje je čuo i tako gradio svoj lažni život. Što sad ovaj naš, devalvira sopstveni podvig, a time i žrtvu ovih mladih ljudi na ulicama, i nas, malo manje mladih, što se još mladalački nadamo?

Dosta kasno mi je u životu, a i ovako metafizički, što se kaže, sinulo da velike tražioce, a pogotovo davaoce velikih istina treba u širokom luku izbegavati i promatrati, svim raspoloživim očima. Da li je ova jedna, velika, monolitna i nepodložna promeni? Da je tako, ne bi li se onda heruvimi zvali golemookim, a ne mnogookim? Čemu tolike oči, ako je sve jednodimenzionalno?

Da su heruvimi golemooki, bili bi kiklopi, a vidi kako su ovi prošli – onomad su Stari Grci, biće na Kritu ili Siciliji, našli lobanju slona i od velike rupe posred srede, umesto surle (nisu pre videli ovu životinju) zamislili da je tu bilo jedno jedino, ogromno oko, nekog ogromnog bića kome je to jedno jedino oko bilo dovoljno da sve vidi i sve zna (svaka sličnost je zgodna slučajnost, kako to biva u mitu). Varvari, proždrljivci, kovači nebeskih ratnih drangulija raspištoljenih božanstava, zbog kojih bi duše željne da opipaju, udahnu i dožive svet, radije ostajale doma, svedeni su na debelguza zlopamtila. Da proste slonovi, ni krivi ni dužni – nisu bili viđeni pravim očima. Mit je propao, strah je mrtav.

Sreda, 4. jun

Ne kažem ja sve ovo da bi se vrednost istine našla na tasu, daleko bilo. Nego, i treba mnogo očiju da bi se baš sve saznalo, a iz toga što se zna, probere šta vredi. I o kiklopima i heruvimima i Enriku Marku (onaj Španac) saznaće neko jednom sve. Muči me, kad to bude, ko će biti tu da mu se izvini(mo).

Mislim da ću da odustanem od romana: zamislila sam da to smestim u magijski realizam, upotrebim jednu tragičnu, a simboličnu epizodu iz porodične istorije i smuljam je u političke procese poslednjih sedamdesetak godina ovde. Što više izmaštavam, više mi liči na bljutavu hroniku naše stvarnosti. Osećam se već kao imposter, a imam samo skice.

Četvrtak, 5. jun

Lažem, naravno. Pisaću ga. Samo da završim projektne izveštaje i vratim se s mora. Sklonosti ka logoreičnim digresijama i kitnjastoj ironiji mi ne manjka.

Autorka je PR Mikser festivala

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.