Ali, naravno da to u Srbiji nije slučaj. Zašto bismo to uradili kada može da mu se da u „Informeru“ i video-kolumna, jer je valjda Draganu J. Vučićeviću dosadilo da bude to što jeste u javnosti, da ga sad ne opisujem nekim izrazima, pošto svako od vas verovatno ima svoj, pa je pozvao Petrovića da mu bude zaštitno lice. Mislim da je to bilo njihovo sudbonosno spajanje. Fali samo još Kleopatrina kolumna, viđenje Vidovite Zorke da li će se ratovati sa Albancima, trikovi Big Laleta, pa da nas neko konačno sve uzme na posmatranje, kolektivno.

Zapravo, imamo veliki problem. Ovo društvo samo glumi da je sve u redu i to je ono što je najopasnije. Sveže anestezirano u predsedničkoj kampanji, kao i manevrom posle izbora Aleksandra Vučića, koji je stanje iz zemlje prebacio u njegovu borbu za čuvanje mira u regionu, društvo je spremno da pravi život, realne probleme, zameni alternativnom stvarnošću, pronalazeći u tome spas.
Čitao sam izveštaj sa tribine ovog doktora Miroljuba Petrovića, koji je samo simbol tog traganja za zamenom za stvarnost, kojoj smo skloniji nego ikada. Pogledao sam slike tih punih sala i odlično razumeo poruku. Na njega se savršeno naslonila peticija o reviziji teorije evolucije, koja u javnosti sada dobija oblik nekog pitanja oko koga treba da se lome koplja u Skupštini, gde bi se valjda nauka okrenula onome šta će reći neko ko o tome nema apsolutno blage veze uz, naravno, argumente kojima su skloni ljudi koji svoj život provode daleko od normalnog sveta.

Nisam paranoik koji, što bi mladi rekli, „diže frku“, ali ovaj proboj u javnost ljudi koji su svojim načinom razmišljanja, potezima i stavovima koji nisu u skladu ne sa nečijim shvatanjima, nego, budimo pošteni, u sukobu sa zdravim razumom, ne mogu da čitam drugačije nego kao poraz svih nas. I to je poraz usmerenja koje jedno društvo treba da ima.

Ako sada krenem da se bavim odsustvom pravih autoriteta, pričom o rušenju svih sistema vrednosti i plivanju na površini onih najgorih među nama, mogu zazvučati kao ovi predsednički kandidati koji su izgleda drugog aprila uveče popili neki napitak koji im je oduzeo moć govora i razmišljanja. Nije mi to namera, a i malo je kliše da se ta uvrežena floskula plasira kad god nemamo odgovor na pitanje: A šta se to sa nama dešava?!

Moja želja je da razumemo nekoliko činjenica koje su nam pred očima i uradimo nešto kako bismo promenili situaciju koja preti da izmakne kontroli.

Prva činjenica je da virus kojim je ovo društvo inficirano krajem osamdesetih, a koji se u devedesetima manifestovao kao totalni slom, danas mutira i svoje korisnike nalazi u sve mlađim generacijama.

Druga činjenica je da kada ljudi od znanja, političkog i bilo kog drugog poštenja, zaćute, na scenu izlaze ljudi koje svi smatramo ne baš pristojnim i normalnim pojavama, ali, eto, što bismo se mi bavili njima, ima ko će to da uradi. Nažalost, nema.

Treća, ovo nisu devedesete i borba protiv onih koji ovo društvo vide kao kasabu na marginalnom putu za Evropu ne može da se vodi tim metodama koje su viđene pre dvadeset godina. Zato što se ni ti sa kojima želimo da podelimo razmišljanja i debatujemo, a nalaze se danas na drugoj strani, ne koriste tim metodama kojima su koristili tada. Moramo to razumeti.

Četvrto, mi smo danas zemlja koja misli da će proterivanjem politike iz svog života učiniti veliku korist svom društvu. Baš naprotiv, u proterivanju politike, u čemu i vlast i opozicija trenutno učestvuju zajedno, šansu vide upravo ludaci svih boja i opredeljenja, a gore sam opisao koji su to najglasniji među njima, koji onda popunjavaju taj prazan prostor koji postoji u nedostatku ideja i iznetih mišljenja.

I peto – shvatite da nam je država u prividu redovnog stanja, a da je društvo već duže vremena u vanrednom stanju, što smo mi samo prihvatili da je redovno.

Potrebno je da svako razume da je alternativna stvarnost, koja sada postoji oko nas, kontaminirana opasnim idejama koje nemaju kočnicu i razum, a koje brzo mogu postati ideje oko kojih se okuplja masa ljudi kojoj se niko ne obraća i od koje svi beže.

Autor je član Predsedništva LDP