Nikola Lunić

Jedino je aktuelni ministar uspeo nemoguće – smanjio je i popularnost vojske i poverenje naroda u nju. Razlog za to treba tražiti u Vulinovom feudalnom poistovećivanju interesa sistema odbrane sa ličnim uverenjima i političkim ciljevima svog pokreta koji je na margini opstanka. Olako upotrebljivane fraze establišmenta o unapređenju operativnih sposobnosti i tabloidizacija jačanja vojske su kompromitovane sumnjivim poslovima nabavki i prodaje naoružanja i vojne opreme (u daljem tekstu: NVO), velikim profitima koji prate takve poslove i besprizornom ćutnjom visoko pozicioniranih generala koji su postavili lične ciljeve na vrh sistema vrednosti. Vredi ponovo podsetiti generale da su se zakleli isključivo svojoj otadžbini, a ne političarima i partiji na vlasti. I to životom, a ne upitnom čašću.

I bez obzira na tajnost ugovora o opremanju Vojske Srbije (VS), netransparentnih finansijskih pokazatelja i vanplanskih, odnosno nenamenskih izvora finansiranja, podrška javnosti unapređenju sposobnosti Vojske Srbije se ne dovodi u pitanje, posebno celog jednog vida vojske – Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane (RV i PVO). Ali da li znamo kako će operativno funkcionisati i održavati se RV i PVO sa novim srpskim trenažnim avionima, ruskim starim i „novim“ doniranim avionima, ruskim starim i novim helikopterima, Erbasovim helikopterima (starim i novim), starim jugoslavenskim avionima (Orao će najverovatnije biti modernizovan kroz saradnju sa kanadskom kompanijom CMC Electronics Inc.), kineskim bespilotnim letilicama, starim transportnim avionima (ukrajinski An-26 i poljski An-2)? Da li se zna kako će se funkcionalno uvezati PVO sistem sa starim ruskim, britanskim, švedskim, američkim i novim francuskim radarima koji se najavljuju (Thales Ground Master 60 i 200)? Poznavaoci strateškog planiranja i doktrinarnih dokumenata, ali i tehničkih pitanja, skeptični su u razvoj ovakvog RV i PVO, naročito ukoliko se uzmu u obzir i ruski raketni PVO sistemi Kub i Neva, kao i najavljena nabavka ruskog PVO sistema Pancir S1 i kineskog raketnog PVO sistema FK-3 koji svi poseduju sopstvene radarske sisteme. Biće zanimljivo videti kako američki radar AN/TPS 70 prepoznaje prijateljske kineske bespilotne letilice ili ruski MiG 29. Ili kako na srpskom nebu Erbasov helikopter H145M bezbrižno preleće raketne PVO sisteme Pancir S1 ili FK-3.

Angažmani stranih isporučilaca NVO bez tendera, praćeni su mistifikacijom da će se uspostaviti određeni stepen industrijske kooperacije koji će „podići sposobnost domaće namenske industrije“. Ali, nažalost, to ne odgovara istini. Avioni MiG 29 su se remontovali u vazduhoplovnom zavodu „Moma Stanojlović“. Pritom niko ne pominje da su Rusi dostavili sklopove u Srbiju, a onda poslali i njihove, ruske stručnjake, da te iste sklopove ugrade u stare MiG-ove (osim poslednje letelice koja je u celosti remontovana u Ruskoj Federaciji). Pri tome se kreira mit da nam Rusi osposobljavaju Momu da bude regionalni centar za remont helikoptera Mi 8/17 i to već oprobanom metodologijom – prvo sklopovi, a onda i Rusi za ugradnju. Sudeći po iskustvu iz 2018. godine, Moma postaje regionalni centar, ali nažalost samo za defektažu, dok se remont agregata nastavlja raditi van Srbije. Istovremeno i Francuzi su u Momi radi osposobljavanja zavoda za remont starih helikoptera Gazela. I sam nagoveštaj mogućnosti da ova ustanova VS postane samoodrživa i možda čak profitabilna, je dovoljna da se planira njeno izuzimanje iz sastava VS i prelazak u Sektor za materijalne resurse Ministarstva odbrane. Javnost ne treba da sumnja da će pomoćnik ministra odbrane znati kako da unovči sposobnosti zavoda.

Čak i kod nabavke raketnih PVO sistema i borbenih bespilotnih letilica iz Kine, dr Miloradović najavljuje industrijsku saradnju i transfer tehnologije, i sve to bez prezentacije kost-benefit analize. Sasvim sigurno će uskoro doći vreme da se provere Taktičke studije, Prethodne analize i Programi realizacije, kao dokumenta bez kojih je nemoguće ući u donošenje odluke o nabavci bilo koje vrste opreme za VS. A ukoliko ili kada se utvrdi krivica, sledi i odgovornost za devastaciju sistema odbrane, pri čemu ne treba tražiti isključivu krivicu samo u donosiocima odluka. Najveću krivicu snose klimoglavci i poltroni na visokim vojnim formacijskim dužnostima koji su snishodljivo, rukovodeći se ličnim interesima i zadržavanjem privilegija, odobravali bezbednosno neukim političarima njihove „biznis“ projekte. Jer oni sasvim sigurno znaju da nabavka razne opreme za VS ne znači obavezno i njeno jačanje. Često znači samo da nezaobilazne provizije završavaju po pravilu u istim džepovima.

Kao društvu, ostaje nam da u eri zaoštravanja odnosa Istoka i Zapada, vidimo da li će Srbija biti sposobna da apsorbuje sva politička previranja i ekonomske barijere igrajući taktiku Catch All (prevod sa engl. – obuhvati sve), sa ciljem Catch Up (prevod sa engl. – dostizanje) sposobnosti snaga u regionu. Da li aktuelna geostrategijska situacija u svetu omogućava liderima naše zemlje da u sadašnjem vremenu pokušavaju kopirati Titovu viziju nesvrstanosti i koketerije sa svim globalnim igračima? Ili političari, zajedno sa profiterima, kreiraju marketing o dostizanju operativnih sposobnosti VS isključivo za unutrašnje potrebe koji će kao proizvod najviše ličiti na Ketchup (prevod sa engl. – kečap). Ukoliko ostanemo pasivni posmatrači, nova lekcija će biti skupo plaćena.

Autor je direktor Saveta za strateške politike

Povezani tekstovi