Frustracije Titovom veličinom

Tako je Josip Broz Tito sve učestalija tema istoričara, kvaziistoričara, osvešćenih svedoka prošlosti koji su shvatili sve naše zablude, razočaranih pobednika i sve većeg broja euforičnih nekadašnjih gubitnika koji ideologijom „za kralja i otadžbinu“, pobeđuju osamdeset godina posle Drugog svetskog rata.

Istorija verovatno nije sve razjasnila i postavila na svoje mesto, ali postoje periodi i imena čiji značaj teško da će moći da promene bilo kakvi detalji skriveni u arhivama i izbledelim sećanjima. Proteklih dana, tačnije u subotu/nedelju 3/4. maja, Nenad Ž. Petrović, poznat kao istoričar, a potpisan kao književnik i publicista, u tekstu „Tito čovek sa mnogo lica“ otkrio nam je sijaset detalja koje inače već odavno znamo i nekoliko manje poznatih, ali čija je irelevantnost više nego očigledna.

U nameri da potpunije osvetli lik i delo Josipa Broza, Petrović izražava odnos prema njemu na način kao da želi da se pridruži Aleksandru Šapiću u njegovoj nameri da iseli Titov grob iz Beograda. Šapićeva primitivna, agresivna površnost, dobila bi tako intelektualnu, „činjeničnu“ potporu.

Ne služi baš na čast ni uglednom listu „Danas“ da na dan godišnjice Titove smrti, o njemu objavi tipičan pamflet, dajući mu dve i po strane, što se, koliko se sećam, nije dogodilo ni sa neuporedivo boljim tekstovima od kako je „Danas“ pokrenut. To se, jednostavno, ne radi.

I šta nam to otkriva istoričar, pisac i publicista? Tito je postao poznat posle „Bombaškog procesa“, na nekom od suđenja je izgovorio da „priznaje samo sud svoje partije“, zbog čega je stekao ugled doslednog revolucionara, što je poznato. Međutim, kako otkriva Petrović, to je samo „romantičarski opis“ Tita, jer on je u zatvorima tadašnje Jugoslavije živeo dobro, a verovatno je bio i zavrbovan od policije, čija je taktika bila da „svoje zavrbovane agente prikazuje kao mučenike“ da bi ih kasnije koristila.

Ovakve „verovatne“ tvrdnje spadaju u tipično pamfletski rezon kojim se banalizuje rasprava i time svesno unižava osoba o kojoj se piše. Veliko je otkriće pomenutog teksta da Broz nije stupio na čelo Komunističke partije 1937. kako smo nekada učili i da to nije bilo čak ni 1939. nego tek 1940. kada se saglasila Kominterna, a i jugoslovenski komunisti. Dobro, to je istoričarima istraživačima važno i neka se time bave. Za ukupno osvetljavanje prošlosti i Titove uloge u njoj, detalj je potpuno nebitan.

Tito je putovao kroz Evropu sa lažnim pasošima, podseća Petrović, valjda da podvuče njegovu mangupsku crtu i bliskost sa problematičnim krugovima. Čovek je bio ilegalac u teškim vremenima, kada se Evropa još nije jasno odredila prema fašizmu i nacizmu, ali ni prema komunizmu. Šta je trebalo da radi kada je putovao od zemlje do zemlje, da nosi sa sobom papir sa ispisanim namerama i pokazuje ga na svakom graničnom prelazu?

Pa onda, odluka o pokretanju ustanka protiv okupatora je doneta na dan napada Nemačke na Sovjetski savez, ali je kasnije posle raskida sa Staljinom, za Dan borca proglašen 4. jul. Da, pa šta? Početkom rata, dok su partizani i četnici još pokušavali da sarađuju, Tito je kroz teritoriju koja je bila pod kontrolom Draže Mihajlovića prošao „kao kroz sir“, navodi Petrović ponovo banalizujući temu, jer šta je tu toliko senzacionalno ako se radi o periodu saradnje u pokušaju.

Dilema da je Tito tajno ili „tajno“ sa Visa leteo u Moskvu je takođe potpuno beznačajna, a naglašavanje da su Nemci znali sva kretanja partizana tokom rata treba, valjda, da bude dokaz da je Tito te detalje otkrivao neprijatelju, što je poseban apsurd. Kritikuje Petrović i Čerčila, jer je njegova pomoć kao antikomuniste, pokretu jugoslovenskih komunista, bilo „klanje vola za kilo mesa“. Treba li se baviti ovakvom besmislicom?

Ono što je u tekstu zaista frapantno, jeste napor autora da u svom revizionističkom osvetljavanju istorije, problematizuje i ospori Titov stav prema Staljinu i Sovjetskom Savezu u periodu posle rata.

Prvo su Tito i jugoslovenski komunisti veličali Staljina i SSSR, a onda su se okrenuli protiv njega! Pa? I bilo je logora i proganjanih koji nisu pristali na otklon prema Sovjetima. Sve je to razjašnjeno odavno i niko nije sporio da su Goli otok i slični zatvori bili veliko zlo jer su u njima stradali i nevini ljudi, ali u poređenju sa Sovjetskim Savezom ne pomenuti gulage koji su u toj zemlji, bivšoj i potonjoj Rusiji, postojali decenijama pa i vekovima, to je isuviše pristrasna nerealnost za jednog istoričara.

Bilo bi dobro da se antititoisti, antikomunisti i mrzitelji socijalizma konačno izjasne: da li bi bilo bolje da je i Jugoslavija nekoliko decenija bila pod Staljinom i baštinila tekovine „pravog socijalizma“, a ne da u izdajničkom odnosu prema prvoj zemlji socijalizma i bratskom ruskom narodu besramno bude nadmena u odnosu na one koji su pripadali istočnom lageru.

Onda ne bi morali da se stidimo što smo živeli bolje od Poljaka, Čeha, Slovaka, Mađara, Bugara, Rumuna i što su naši mladi nosili farmerke i slušali rok, što titoističkoj Jugoslaviji zamera Petrović, i ne bi morali da se izvinjavamo za „otvoreni antisovjetizam“.

Analizu prošlosti autor aktuelizuje i savremenim reminiscencijama iz zvaničnih i poluzvaničnih krugova, koje očigledno pripadaju kontekstu obeležavanja 80 godina pobede nad fašizmom, jer vole da istaknu da se Jugoslavija nije sama oslobodila, što vodi ka zaključku koji forsira i Putin i njegovi tamošnji i ovdašnji istomišljenici da su Sovjeti, maltene, jedini koji su se borili protiv Hitlera.

Svoj osvrt na nedavnu prošlost Petrović zaokružuje pitanjem: zašto taj „samoupravni socijalizam“, koji je dugo smatran socijalizmom sa ljudskim likom, nije opstao, kada je bio tako dobar i zašto se urušio? Ovo površno tendenciozno pitanje može da postavi samo neko ko nije odavde i ko je prihvatio sve nagomilane predrasude prema posleratnoj Jugoslaviji.

Lično poznajem Petrovića, viđao sam ga u prilično levičarskim i antifašističkim krugovima pa mi je ovakav rezon nespojiv sa nekim ko se u takvim sredinama makar kretao. Ako nekome ko ima solidno ukupno i istoričarsko obrazovanje nije jasno da se naš socijalizam raspao upravo zato što su njegove osnovne vrednosti podrivene i zato što su humanizam, suživot i jednakost nadjačani grubim nacionalizmom i potrebom, pre svega vladajućih i intelektualnih krugova iz Srbije, da nametnu svoju volju ostalima, onda je teško nastaviti razgovor.

U suženoj vizuri loših namera, autor očigledno pristaje na rezon po kome sve uzroke propasti nekadašnje zajedničke zemlje treba pripisati Titu, što je poseban apsurd. Zapravo nacionalistima svih etnosa Tito zato najviše i smeta jer je antipod njihovom bazičnom ideološkom polazištu.

Ne znam šta će da promeni otvaranje arhiva londonskih i moskovskih u pogledu objektivizacije Titove uloge, što priželjkuje autor. Poznato je da su Titovoj sahrani prisustvovali suprug kraljice Elizabete Druge Princ Filip, premijerka Margaret Tačer, i oba nekadašnja šefa misije Velike Britanije pri Pokretu otpora Jugoslavije Ficroj Meklejn i Vilijam Dikin.

Valjda zato što ni oni nisu znali šta o Titu i njegovoj ulozi piše u britanskim arhivama. Kada se one otvore, možda ćemo saznati da je imao više pasoša, žena i imena nego što smo znali, pa ćemo još jednom moći da zaključimo: bravo Josipe Broze, bio si car, ili maher, kako bi rekao Petrović. Uz to, treba imati na umu da je beda filozofije neiscrpna.

Autor je potpredsednik Saveza Antifašista Srbije

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.