Gde je srpsko "ostrvo spasa"? 1Foto: Lična arhiva

„Navikli smo da isključimo ljude iz svog života jednim pritiskom na taster. Obriši. Blokiraj. Utišaj. Ne prati“ (Toni Parsons, Žena bližnjeg tvog).

Bilo bi nasušno da nešto slično bar pokušamo, možda i sprovedemo i na nacionalnoj ravni! Jer, u životu – osobito u politici, poslu, ali i u ljubavi – valja biti delatan, aktivan. Nikako malodušan, već zahtevan, poletan.

Putovati a znati kuda, koliko, kada, kako, čime i, naročito – s kim. Rušeći smelo prepreke na trasi ka boljem, novom. Razmičući horizonte.

U Srbiji, biće nam još lošije nego što je danas jedino ako se ne mičemo, izbezumljeni – ako nastavimo dezorijentisani da stojimo (kao) ukopani, dopuštajući da nas neprekdno obmanjuju da je „napredak u toku“.

Ostanemo li statični, potonućemo potpuno, propasti zasigurno. Ali, za sada, građani su mahom neorganizovani i neodlučni jer im se političke alternative vladajućoj garnituri čine mutnima, nestabilnima, nekoherentnim, već viđenim.

Međutim, ovde više nisu u pitanju ni (kvazi)patriotizam, ni „spoljni faktor“, ni tzv. evropski put, ni Kosovo i Metohija, ni „prva“ i „druga“ Srbija, ideološki jaz, ni različite političke opcije, ni nečije partijsko opredeljenje.

Posredi je opstanak zdravog razuma, borba za kakvo-takvo očuvanje već uveliko načetog fizičkog i psihičkog zdravlja naroda.

Ne samo pandemijom, populizmom, primitivizmom, ekološkom pošašću – nego prvenstveno okružujućim svekolikim zlom.

Društvo je prožeto većinskim siromaštvom, izmanipulisano i duboko kriminalizovano, iz temelja neustavno i neregularno.

Država se svela na truli politički metež, na neistitucionalni, lični posed. Bukti što ne sme da gori, a buja ono što bi trebalo što pre zapaliti.

No, ima i gledišta da je preterano konstatovati da je Srbija „pod“ klasičnom diktaturom – onakvom kako je definišu udžbenici i poznaje praksa – čak, vele, da nikakve diktature ovde danas i nema!?

Svojevrsni „hibridni režim“, šta li? Da, po navodno najgorem scenariju, mi „samo“ ubrzano klizimo ka nedemokratskom socijalnom miljeu (sic!).

S druge strane, Srbi i ostali s kojim ih na tlu Srbije povezuje zajednički život, višekratno su dokazali da se ortodoksna autokratija njenim protagonistima na koncu obije o glavu.

Posebno bi se tô ispoljilo na tlu Evrope – pa i na Balkanu – početkom 21. veka. Sva je prilika da se zbog toga u Srbiji vladalački forsira – razvija, metastazira – jedno uspavljujuće, prevashodno podmuklo „bensedinsko“ beznađe.

Upravo taj proces koji se, u više slojeva i vidova ali neprekidno u istom pravcu – čas pritajeno, čas javno odvija pred našim očima – dugoročno je opasniji, po građane i društvenu celinu pogubniji.

Vladalačka klika i njen lider kao da (vele)majstorski poznaju ovdašnju preovlađujuču narodnu psihu i mentalitet, naše nacionalne motivacione mehanizme – primenjujući do sada delotvorne instrumente latentne – neretko i ogoljene, kad procene da bi bili celishodni! – represije, kombinovane s mestimičnim opštim ili selektivnim sitnim potkupljivanjem građana i drugom oblicima vešte demagogije.

Iz svih pobrojanih razloga, tek kada kročiš iz tog ćorsokaka – postigneš stvarnu ili mentalnu distancu od dnevnopolitičkih laži i stalnog ispiranja mozga – možda jasnije uočiš da ima i drugih staza kojima se može izglednije ići. I kolektivno i individualno.

Da bi se potražila, pa i pronašla ona iole prâva, makar i ne bila ravna, lagodna i kratka, do kraja izvesna putanja. Dakako, u sadašnjoj, „savremenoj“ Srbiji 21. veka nasilna promena vlasti je načelno neprihvatljiva, necivilizacijska, protivustavna a i konkretno neizvesnog ishoda.

Opet – najšire uzev – postojeći izborni uslovi su teško nepravedni, kanali prekomernog nedopuštenog uticaja kako na političke protivnike, tako i na sve građane brojni i uhodani, a režimski mediji zaključani naročito za autentične opozicione predstavnike. Caruje jaka i sveobuhvatna kontrola nominalnih kontrolora.

Pa su rezultati glasanja na budućim prolećnim izborima maltene unapred poznati – osim, valjda, u Beogradu. Stoga, pošto vreme strmoglavo „curi“, ne bude li se u najskorije vreme ukupna predizborna slika korenito – normativno i faktički – poboljšala, osobito u smislu da svi mediji budu jednako dostupni kako (i) za opoziciju, tako i za besprekorno nezavisne intelektualce – (pre)ostaju nam jedino, kao ozbiljno sredstvo pritiska na političku vrhušku, uporne masovne ulične demonstracije s rafiniranim sveobuhvatnim programom i što šira građanska neposlušnost.

Ako uopšte ima „kritične mase“, „kapaciteta za akciju“ (Hana Arent) – promišljanja, svesti i volje za tako nešto. U cilju slobode, istine, moralnog, prâvog prava, države koja objektivno funkcioniše vršeći valjanu javnu službu, u ime izgradnje zelenog, najzad procvetalog društva – pronalaženja našeg vlastitog ostrva spasa, dostojnog života.

Ili ćemo u očima globalnog, planetarnog poretka – koji je i sâm u procepu krupnih grumena hladnoga (ponegde i onog „vrućeg“!) rata, bolesti, nasilja, dubokih ekonomskih kontroverzi i varirajućih javnih politika – ostati ono što sada uglavnom (i) jesmo: marginalna amorfna masa čiji političko-partijski glavari glume brigu na nacionalne i državne interese – „nesvrstanost“, „srpski svet“, „principijelnost“, „mali Šengen“, „evropejstvo“ i „evropeizam na pragu“. Ipak, „tamo gde nema nade, ne može biti ni nastojanja“ (Semjuel Džekson).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Gde je srpsko „ostrvo spasa“?”

  1. Uz dužno postovanje, zašto objavljujete ove nerazumljive kolumne profesora Pravnog fakulteta, koji ima platu 4000 evra u ovako siromašnoj državi?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.