Glasam za nastavak blokade, pa koliko košta, da košta

Nekako bi postajao globalan, i bez dovoljno mesta za suvišna detaljisanja. Valjda i zbog toga što je taj pogled iz daljine, pri čemu bi Srbija onda izgledala manja po obimu, a onda i po značaju. Iako su to i dalje moji problemi, oni u takvim okolnostim, u sklopu opštih svetskih kretanja, postaju na neki način čak i prozaični, i ne preterano važni.

Stvara se samo globalna i u dobroj meri relativizovana slika. Sve to nalik na relativizaciju pojava kakvoj su skloni ljudi u poodmaklim godinama života. Nisam baš u poodmaklim godinama, ali tokom nedavnog desetodnevnog boravka u Americi, uprošćeno i na nivou izvoda, sa indijanskih planina Južne Dakote, sagledavanje političkih dešavanja u Srbiji bi izgledalo ovako.

Srpski glasači su 2012. godine napravili veliku grešku. Izabrali su novog predsednika iz Srpske radikalne stranke, odnosno jedne njene frakcije koja je nazvana Srpska napredna stranka. Mnogi će reći da su izbori bili samo finalizacija već dogovorne smene vlasti u kojoj je aktivno učestvovao i dotadašnji predsednik države. Sve to iz potrebe stvaranja političkog ambijenta u kome će dogovorene političke odluke moći i da se sprovedu u delo.

Od tada pa narednih godina teče proces urušavanja demokratije u Srbiji, urušavanje parlamentarizma i političkih izbornih procesa. Drugim rečima, razvija se autokratski i diktatorski politički sistem, vremenom sve tvrđi i tvrđi. U takvom sistemu, kao svojevrsnim sistemom lančane reakcije, korupcija se razvijala neverovatnom brzinom.

U trci za novcem sve je na prodaju. Za političke ustupke i finansijsku dobit, vlast je davala, čini se, katkad i više nego što je od nje traženo. A tražili su i traže partneri sa bogatog Zapada, pravoslavna ruska braća, i ponajviše novopečeni kineski prijatelji.

Da bi se takva nedela sakrila ili opravdala, vlastima je bila potrebna potpuna kontrola medija. Televizijske i radio-stanice su stavljene pod stoprocentnu kontrolu. Ostavljen je mali ventil za nešto više od deset procenata populacije kroz dva, odnosno tri televizijska kanala.

Za to vreme opozicione stranke, u uslovima skoro potpune medijske blokade, ostajale su nevidljive za više od četiri petine glasača u Srbiji. Na nameštenim izborima, pripadalo im je petnaestak procenata. Ako se odbiju procenti stranaka pod kontrolom službi bezbednosti, istinski demokratskim strankama nije ostajalo ni celih deset procenata. Reklo bi se, potpuno učmali politički ambijent koji nije uspevao da poremeti ni izgradnja nekoliko stotina kilometara auto-puteva napravljenih po jasno definisanim korupcionaškim pravilima.

Evropska unija i članstvo u njoj je prestajalo da bude tema. Zbog toga se posebno nije mrštila ni naša autokratska vlast, emotivno okrenuta istoku, a ni razvijena Evropa. Nije joj bila potrebna Srbija sa političkim sistemom u kojem caruju nasilje, bezakonje i korupcija.

Akademska zajednica je ćutala. Uljuljkana u svom konformizmu, godinama je okretala glavu od svega navedenog i pravila se da ne vidi na kakvoj opasnoj stranputici se država nalazi.

Kad je sve već izgledalo bezizlazno, pojavljuje se početkom decembra meseca 2024. godine nova politička snaga. Potpuno probuđeni i puni elana studenti srpskih univerziteta vraćaju optimizam u bude nadu. NJima se stidljivo priključuju profesori, zajedno sa upravama fakulteta i nekih univerziteta. Opozicione stranke deklarativno su za studente, ali u isto vreme duboko zabrinute za svoju sudbinu.

Od samog početka studenti su izražavali rezervu i prema profesorima i prema opoziciji. Znali su gde preti opasnost, ukoliko se želi konačni cilj. Na veliku žalost sumnja se polako pokazuje kao opravdana. Profesori i uprave fakulteta zabrinute za opstanak visokoškolskih ustanova, i pomalo za svoju egzistenciju, iniciraju povratak na nastavu. Opozicione stranke i dalje podržavaju. Šta god to značilo. Iz ugla kratkoročnog opstanka univerziteta i njihovih fakulteta, i opstanka opozicionih stranaka ponašanje jeste logično. Međutim, iz političkog ugla, zarad gušenja autokratije i diktature, svakako štetno.
Ostaje nada da će glasači u Srbiji to i uvideti, i da će svojim glasovima na prvim narednim slobodnim izborima nagraditi studentsku političku organizaciju. A onda će oni znati na koji način da inkorporiraju i sve druge u proces očuvanja parlamentarizma i demokratije u Srbiji.

Jasno i eksplicitno definisani zahtevi, disciplina i dobra organizacija, precizno definisan i principijelan način odlučivanja, realizacija dogovorenog i odlučenog, distanciranje od političkih stranaka, dobra saradnja sa profesorima, i još dosta toga, doprineli su profilisanju studenata i njihovog pokreta u najrelevantnijeg društvenog, a sada već i političkog činioca u našoj državi. U poslednjih pola godine studenti su se nalazili na brojnim raskršćima, ali je upravo sve ovo gore nabrojano doprinosilo da su iz njih po pravilu izlazili jači i odlučniji.

Na pomolu je novo raskršće, odnosno faza sa novim dilemama. Naime, na jednom broju fakulteta nastavnici su se na svojim većima dogovorili da organizuju neki vid on-line nastave. O nastavi će se ovih dana raspravljati i odlučivati i na fakultetima drugih univerziteta. Stiče se utisak da je želja za uspehom i konačnom pobedom nad autokratijom u Srbiji sveprisutna, da se taj intenzitet u akademskoj zajednici ne snižava, ali da postoje dva pristupa realizaciji.

Studenti su vidno naklonjeniji blokadi nastave u punom kapacitetu, do ispunjena zahteva. Povratak na bilo koji vid predavanja i vežbi otupeo bi oštricu njihovog pritiska na vlast. Jer, u tako važnoj borbi, koja odlučuje sudbinu države i građana i koja čupa društvo iz kandži korupcije i političkog jednoumlja, jedna školska godina lako gubi svoj značaj.

Pojedini profesori, a izgleda i Rektorski kolegijum Univerziteta u Beogradu, smatra da bi neki vid nastave bio delotvorniji.

Veći broj studenata bi se okupljao na fakultetima. Povratak na normalnije finansiranje materijalnih troškova fakulteta, kao i vraćanje plata, bi smanjilo tenzije i nezadovoljstva, a time neku vrstu i podeljenosti među nastavnicima. Mnogi su mišljenja da bi se tako i odagnale ozbiljnije pretnje vlasti u vezi sa daljom sudbinom visokog obrazovanja. U takvim okolnostima, jedinstveniji i sa još više žara, profesori bi učestvovali u studentskim aktivnostima.

Reklo bi se da i jedno i drugo sadrži u sebi dobre strane. A naravno, i neke loše. Ono što nedvosmisleno presuđuje u ovoj borbi dva pristupa jeste stav autokratskog i diktatorskog establišmenta. Naime, njihov pristup se podudara sa studentskim slutnjama. Povratak na nastavu i prekid blokada bio bi u javnosti predstavljen kao njihova velika pobeda, odnosno kao konačni poraz „obojene revolucije“ u Srbiji.

Kada bi se to i desilo, gotovo je sigurno da bi to bilo kratkotrajno likovanje. Studenti bi sa svojim razrađenim sistemom, i sa svim svojim osobenostima, i u takvim okolnostima znali da se pozicioniraju. Toliko su dobro cementirani temelji njihove gradnje, da povratak na staro gotovo sigurno ne može da se dogodi.
Lično, ne bih davao povoda vlastima za otvaranje pobedničkog šampanjca, i zbog toga glasam za nastavak blokade. Pa, koliko košta, da košta.

Autor je profesor Univerziteta u Beogradu, Hemijski fakultet, potpredsednik Demokratske stranke

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.