Gubernija bez Kosova

Nikola Samardžić Zvanična srpska politika raspala se u paramparčad, ali su njene pojedinačne osobine ostale iste. U dezintegrisanom stanju, ona je nastavila da racionalan nacionalni interes obezvređuje za račun poriva otuđenih, predatorskih elita i jedne strane sile, koja se upravo odrekla svojih poslednjih, jedva stečenih demokratskih kapaciteta. Sile zasnovane na udvoričkom potčinjavanju neometanoj vlasti, koje je Rusiju vratilo u jednopartijski sistem lišen opozicije, parlamentarne kontrole i nezavisnih, emancipovanih institucija.
Putinizacija Srbije odvija se istovetnom metodologijom. Liberalna i proevropska opozicija se demonizuje i marginalizuje, ukljujučući slična raspoloženja u vladajućim strukturama, a radikalska uvlači u dominantni tribalni koncenzus. Predsednika Srbije koji na početku svoje kampanje obećava napredak i razvoj, „bolji život“, demantuje njegov sopstveni ministar spoljnih poslova koji podseća kako ne dolazi u obzir bilo kakva „trgovina teritorijom“ Srbije radi njenog ulaska u EU. Predsednik, ohrabren, odgovara francuskom predsedniku koji Srbiji preporučuje da se, između ostalog i zarad sopstvenih interesa, suoči s najnovijom prošlošću i isporuči nadležnom sudu ratne zločince, i prizna nezavisnost Kosova kako bi s Kosovom učestvovala u izgradnji precizno institucionalno uokvirene zajedničke evropske budućnosti. „To što Evropa odluči da prizna neizbežnu nezavisnost Kosova ne čini nas odgovornim za činjenicu da Srbi i Kosovari ne žele više da žive zajedno. Da li smo mi odgovorni za ono što se dešavalo u Bosni, u Sloveniji i bivšoj Jugoslaviji? To više ne postoji, ne možemo oživeti maršala Tita. Trebalo bi da je s tim završeno. Trebalo bi razmišljati o Evropi 2007. i 2020. godine, a ne o 1945, o kojoj bi mnogo toga zanimljivog trebalo da se kaže“.
Nova vladajuća podvala nameće zaključak da evropska integracija Srbije podrazumeva njeno odustajanje od Kosova. Da je evropski put Srbije bio pogrešan, a politika na Kosovu, koja je dovela do NATO intervencije, ispravna. Da se Kosovo prodaje za vrednosti kojima većina čovečanstva (Rusija, Kina, Indija, itd), nasuprot liberalno-demokratskoj manjini, okreće leđa.
Srpski šef diplomatije kao da namerno zaboravlja prethodni tok raspada Jugoslavije, koji je Srbiji odneo desetine hiljada ljudskih života, neprocenjivu i nenadoknadovu materijalnu štetu, i celokupan jugoslovenski prostor. On tvrdi kako se Srbija „bori za očuvanje vitalnih interesa“ i da je „očuvanje teritorijalne celovitosti svakako vitalan interes“. „Boreći se za očuvanje teritorijalne celovitosti, mi se borimo za našu evropsku budućnost“. Srbija je ostala bez „teritorijalne celovitosti“ još 1999, i može je obnoviti samo novim nasiljem nad kosovskim Albancima. Na drugoj strani stvarnosti, koja predstoji, pred Srbijom je izbor između priznavanja nezavisnosti Kosova, koje će pripasti nadzoru evropskih institucija, i negacije svih svojih interesa ukoliko obavi još jedno političko samoubisvo.
Odbijajući da prizna kosovsku nezavisnost Srbija će, u odnosu na Kosovo, sebe lišiti svih institucionalnih kapaciteta. Odustavši od evropskih i evroatlantskih integracija, Srbija će dodatno institucionalizovati svoju nemoć i nesposobnost. Utrkujući se s Koštunicom i Jeremićem, Nikolić preti blokadom Kosova, kojom će srpsku privredu lišiti dela zarade, a decu u Srbiji prava da upoznaju svoje albanske i srpske vršnjake, koji su, i jedni i drugi, u svemu nevini. Sumanutih ideja ovde nikad nije nedostajalo. U svakom slučaju, Srbija će samoizolacijom gubiti uticaj kod svih svojih suseda, koji je krenula da obnavlja od početaka svoje demokratske i miroljubive politike 2001. Prema istom obrascu, da bliskost s ruskom politikom nije podrazumevala bliskost s ruskom kulturom, Srbija će, pravednim durenjem koje predlažu premijer i njegovi istomišljenici, poput popa koji se, u narodnoj izreci, naljutio na selo, sebi sama odseći svoje vitalne organe. Ostaće, u međunarodnim odnosima, samo sporedan krak ruskog gasovoda, kao nova, musava gubernija. I, u svakom smislu, bez Kosova.