Heroina ljudskosti pod legendarnom senkom

A naročito poslednji meseci kad je kroz dopisivanje, nimalo slučajno, provejavalo mnogo reči o bolestima, starosti, staračkim domovima, ali uvek s njenim optimističkim pozivima na – otpor. I tome, ili – naročito tome!

Ali, da se upamti – optimizam je darovala drugima, pritom ne štedeći ni sebe, ni samosvesnu samoironiju („ja planiram, ako ne zevnem, što bi bilo najbolje…“; „starost je sve komplikovanija, kod mene je to trajanje, a ne život…“ piše mi usput, u poruci kojom me teši, ovog 5. januara!)

To njeno svojstvo – ispravnije „njenstvo“ – uz ljudskost, čast, čestitost, odrešitost i iskrenost bez trunke kalkulantstva, osobine su koje je prate, pa… kroz čitav neuobičajeno buran život i rad. (Uz njih sam bolje razumeo i pojam „samopregor“ koji sam prvi put čuo u nekom govoru njenog dede.)

Možda sam pogrešno na početku rekao da sam osetio obavezu na ove reči. Možda je to pre njeno „ovlašćenje“ i podsticaj! Jer, kad sam jesenas u oktobarskom broju „Nove ekonomije“ pisao tekst o njenoj najnovijoj knjizi „Moji“, a pokazaće se pretposlednjoj – poslednja je, mislim, sada ostala nedovršena – dobio sam sledeće pismo:

„Sjajan ti je tekst! Hvala ti puno, što si savršeno razumeo značenje reči MOJI kao naslova i poruke knjige. Odabrao si i odlične primere! Dirnulo me je toliko tvoje razumevanje svake reči u knjizi koju nisam napisala uzalud! Knjiga je među čitaocima već tri meseca, ali je niko nije tako pažljivo pročitao i predstavio tako jasno njenu suštinu i poruku, kao ti. Hvala ti, dobri moj druže od srca!

Vratio si mi veru da ima smisla da završim i drugu knjigu, sada o svom životu obeleženom Mojima, jer sam na pola stala pitajući se ima li uopšte smisla i kome zapravo pišem. Sada znam da pišem TEBI!“

Svetlanu sam „protokolarno“ upoznao kao prijateljicu mojih prijatelja/kolega u redakciji Danasa s proleća 1999. kad smo počeli da feljtonizujemo njenu knjigu „Dobri ljudi u vremenu zla“, pa je proglašenje ratnog stanja prekinulo objavljivanje.

Poznanstvo smo obnovili u vreme demonstracija „1 od 5 miliona“ kad su me kolege iz Bratislave, kao negdašnjeg dopisnika tamošnje „Pravde“ zamolili da ih povežem sa ovom mirovnjakinjom i „borkinjom“ protiv najgorih „izama“ uključujući, poput dede, i – fašizma.

A potom nas je dodatno zbiližilo otkriće da smo, uprkos dijametralno suprotnim socijalnim korenima, imali sličnu najraniju mladost – dobitnika istih nagrada za osnovnoškolsko novinarstvo u „Kekecu“, istovremno kao srednjoškolci objavljivali u časopisu „Venac“ i već u to vreme postajali novinari. S tim što je ona tada prednjačila kao autor izvanrednih intervjua sa najznačajnijim umetnicima i „kulturnim radnicima“, pa smo pravili (nikad neostvarene) planove da Danas objavi knjigu tih njenih „ranih radova“.

Stoga, eto, verujem da smo se najbolje razumeli – po knjigama!

I, nije sada trenutak za još jedno predstavljanje knjige „Moji“, ali jeste trenutak da se kaže da su njeno vezivno tkivo isti oni principi koji odlikuju ovu heroinu koja u svojoj iskrenosti i odrešitosti u čitavom svom radu, lekarskom, dobrotvoračkom, predavačkom na mnogim forumima i univerzitetima po svetu otkriva „dobre ljude u vremenu zla“.

Ta knjiga rezultat je istraživanja, ali i pomoći ljudima u više od stotinu slučajeva dobrote u vremenima velikih zala. Sa porivom izdizanje ljudske plemenitosti iznad ne samo ratnih strahota, već i zavađenosti i primitivizma.

To vreme i te ljude je i našla i nalazila u ratu i posleraću u Bosni i Hercegovini gde je taman kad je zlo i počelo otišla iz Beograda, otkazom na „poziciju“ kardiohirurga na VMA, da pomaže ljudima, da smanjuje zlo.

Tako su iskreni i potresni eseji u knjizi „Moji“ birani po čvrstom moralnom principu istine o časti, čestitosti, dostojanstvu i nepokolebljivosti u tom principu. Junaci knjige, samo su time zaslužili da postanu „njeni“, a neki drugi u njoj su pomenuti samo ako su odbili „njene“ da im povrate izgubljeno dostojanstvo i čast, ukoliko su ih uopšte imali.

A povrh svega i uprkos tome, knjigu koja se ni sa kim ne svađa, niti zavađa, već, opet ćemo upotrebiti pomenuti princip, dostojanstveno opovrgava stereotipe, zablude i laži o njenima, naročito onima što nose isto prezime kao i ona.

I neka još jednom sama kaže da „njeni“ godinama „ne počivaju u miru, iako su svi još uvek u Beogradu. Grob moga dede decenijama uvek neki fašista negde hoće da premesti. Humka na grobu moje bake i majke razrušena je dva dana posle mamine sahrane.

Samo zato što je na piramidi, koju sam našla, kao i mnogo puta kasnije, bačenu uz ogradu groblja, pisalo prezime Broz. Mnogo knjiga i bezbroj članaka je objavljeno, kojima je prezime moje porodice bilo propusnica za štampanje, bez obzira na verodostojnost i kvalitet teksta. Decu su mi još u osnovnoj školi tukli vršnjaci, samo zato što su praunuci Josipa Broza Tita.“

(I dodaje da su modrice na njihovim telima „izbledele ali su ostale one na duši,“ dok je vragolan slučaj hteo da autor ovih redova nehotice sazna da se Svetlana, kad daje slike na uramljivanje ne predstavlja svojim, već ćerkinim prezimenom!)
Širina duše, empatija, otvorenost prema drugima i briga za druge vidi se iz njenih knjiga, ali i sama mi je naglašeno potvrđivala činjenicom da danas agresivni „brojači krvnih zrnaca“ ne bi mogli da prebroje Svetlanine gene, jer se oni mešaju od Slovenije do Rusije, preko Jugoslavije, Balkana i Srednje Evrope. A gotovo sve te pretke krasile su slične, čak herojski iskazane osobine, poput one kad njena majka do poslednjeg trenutka štiti svoju prijateljicu Gordanu, ćerku generala Draže Mihailovića.

A iskrenost (na ivici jeze!) Svetlaninu koju ističem najbolje ćemo videti iz sledećih njenih redova o ocu Žarku: „Poštovala sam tu očevu ranjivost i nikada nisam tražila da priča o majci. Ako je govorio o njoj, sam je imao tu potrebu. Kad sam rodila sina često sam doživljavala da u Žarkovim očima ugledam mržnju upućenu majci, sa kojom me je u u tom trenutku identifikovao.“
Odrešita i „samoprijegorna“ Svetlana, žena-Čovek koja ono što često umekšavamo nazivajući ga radikalizmom, nacionalizmom, autoritarizmom hrabro naziva fašizmom kad to fašizam i jeste, imala je još jednu nevolju zbog prezimena – Broz. Manje obaveštena javnost – a ona je sve manje obaveštena do granice da javnosti gotovo i nema sigurno bi pomišljala, kao što je za njenog oca Žarka tračarila da je i njegova kći jedna od nekakvih princeza sa dvora.

Ne, životom je dokazala da se herojski otimala takvoj senci, koja je svakako postojala, te je glavni Broz bio samo njen deda bez veličanja i hvalospeva mu. Pa čak je i samosvojnost koju je posedovala svakako dolazila i od toga da (se) pokaže imuna čak i na prisenke mogućih privilegija. (A vidimo još jednom, i sada na dan njenog odlaska, kako tvorci šture javnosti nadvijaju nad Svetlanino ime tu „senku“, stavljajući u naslove odrednicu „Titova unuka“ i nad njenom rukom pisanom saopštenju u kome te odrednice nema!)

U knjizi „Moji“ koju normalan svet mora da čita sa knedlom u grlu u mnogim događajima nalik na antičke drame možemo naći podatak o upornosti – 21. januara 1980. baka po majci se šlogira, a deda je već od nove godine u bolnici u LJubljani. Svetlana ne otkazuje poslednje ispite i polaže ih, a deda saznaje da „imamo još jednog lekara u porodici“ pre nego što je pao „u tromesečnu komu“ što je unukino pismeno svedočanstvo o onom što se do „Mojih“ nije znalo, kao i o još nekim dramatičnim „državnim tajnama“.

PS. Prvi deo knjige „Tragom“ koji je nameravala da nastavi (za mene!) dobio sam i pročitao, a u šali sam Svetlani odmah poslao poruku da je postala „reporterka iz sopstvenog života,“ iako je reč o nizu esejističkih priča, beleški o susretaima sa ljudima, a kroz sve provejava ono njeno „vjeruju“ koje sam možda nedovoljno uspešno ovde počeo da dočaravam. Možda se taj princip najbolje vidi iz priče o upisu na Medicinski fakultet. Kad je došla da se prijavi, rekli su još da je promašila fakultet jer je u gimnaziji završila društveni, a ne prirodno-matematički smer. Nije se potukla, ali isterala je svoje. Primljena je!

Ispraćaj
Ispraćaj za kremaciju Svetlane Broz će biti u sredu, 26. marta, u 14.15 časova na Novom groblju u Beogradu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.