Hoće li se ljudi sa ćaci bedževima jednog dana stideti?

Dok su se u utorak uveče održavali protesti studenata i građana ispred Rektorata Univerziteta u Beogradu zbog upada kriminalističke policije, što se nije dogodilo od Drugog svetskog rata, prošla sam autom u neposrednoj blizini Studentskog trga, uputivši se sa svojim suprugom u jednu ranije dogovorenu posetu prijateljima. Složismo se odmah da smo morali biti tu te večeri. Mogli smo pozvati prijatelje da i oni dođu, i sigurna sam da bi pristali. Uz snažni nalet griže savesti, pitah se zašto to zaista nisam i učinila.

Jedan telefonski poziv i promena plana. Valjda zato što je ljudskoj prirodi svojstveno da teži normalnosti i udobnosti. A druženje s prijateljima uz večeru i vino, nije ništa drugo nego normalnost. Međutim, ovde je ona, kao najšira društvena kategorija – ukinuta. A obruč oko naših privatnih oaza normalnosti sve više se steže. Na kraju ćemo svi morati da poiskačemo iz svojih zona komfora, razmišljam dok polako izlazimo iz gužve.

A sutradan, dok sam stajala u dugačkom redu ispred samouslužnih kasa u supermarketu, primetih kako jedan mladi čovek krupne građe, u crnoj jakni, pokušava da se bočno ubaci preko reda, odgurkujući svoju korpu na točkiće. Izvinite, rekoh mu, red je ovamo. Prolaze trenuci, on se pravi da me ne čuje. Izvinite, ponavljam glasnije, ne znam da li ste me čuli, red je ovde.

Tek tada me okrznu pogledom i povuče korpu, odustajući od namere da se ubaci u red. „Čujem te i ne maši prstom!“ – dobaci mi prigušenim, skoro pretećim tonom, prolazeći pored mene. Nisam ni bila svesna da sam pokazala rukom na red iza sebe, ali svejedno, šta je tu loše? Ne kažem više ništa, ali sam zapanjena. Valjda ponovo zbog one prirodne potrebe za normalnošću, jer nije normalno, između ostalog, da ja njemu persiram a on meni ne, pri čemu je možda i duplo mlađi od mene. I nije normalno da spominje moje prste.

Dok me šok polako napušta, mada osećam neprijatnost što stoji tik iza mojih leđa, pomišljam kako sigurno, sasvim sigurno – glasa za vladajuću stranku. Ako može Ana Brnabić, koja nije kročila ni na jedan univerzitet u Srbiji, da udara šakom o sto i dere se na rektora univerziteta, onda je u ovoj državi svaki primitivizam, svaka bahatost i svaki izliv nekulture u javnom prostoru – dopušten.

Na nedavno održanim lokalnim izborima u 10 opština u Srbiji, na prvi pogled nije bilo ničega novog iz kolekcije vladajuće stranke koja za cilj ima prekrajanje volje građana – od duplih spiskova i bugarskih vozova, ometanja posmatrača i fizičkih napada na njih, bušenja guma na automobilima posmatračkih misija, od vozila s lažnim tablicama, zloslutnih kolona kvadova bez registarskih oznaka, do kol-centara i kafana prepunih lažnih, dovedenih glasača koji sede za stolovima na kojima je mnoštvo flašica vode i pokoji nepojedeni sendvič. (Ko još od nas pravih glasača, s pravim adresama, kad krene na glasanje ponese sendvič?)

Međutim, na ovim izborima ipak se pojavilo nešto novo: bedževi sa ćiriličnim slovom ć. U više ovih gradova u kojima su se održali lokalni izbori, mogli smo videti grupe građana ovako obeleženih, obično u crnim jaknama – valjda da bi beli bedževi bili što uočljiviji, ili zato što su crne jakne s kapuljačom omiljeni odevni predmet naprednjaka.

Upravo na taj bedž pomisliću vrlo brzo pošto mi se prigušenim, neprijatnim glasom obratio mladi čovek u samoposluzi. Da je na sebi imao to obeležje, ne bih mu ništa rekla. Pustila bih ga da se ugura u red. Zato što on i ja ne pripadamo istom svetu. Zato što nemamo šta da kažemo jedno drugom. Zato što je ova vlast od istog naroda načinila dva sveta. I bilo bi pošteno da te ćaci bedževe nose sve pristalice vladajućeg režima, ne samo tokom izbora, već i u svakodnevnim prilikama, kao modni detalj. Zakače ih pre svakog izlaska napolje. Pa da se prebrojimo.

Koliko ima njih obeleženih, a koliko nas slobodnih, neetiketiranih. Donelo bi to izvesne koristi i samoj vlasti. Mogli bi da provere koliko je njihovih istinskih pristalica, spremnih da hodaju svetom tako označeni, a koliko ima foliranata, i najzad, koliko „neprijatelja“ (onih koji će prilikom nekih javnih deljenja bedževa, što na trgovima, što po kancelarijama – iste odbiti).

I da budemo potpuno jasni. Jedno je kad nosiš bedž po svojoj volji, kao učesnik nekog protesta protiv vlasti, što se viđa u celom svetu, a drugo kada te vlast zakiti da bi te obeležila kao svog simpatizera. Zbog ovog elementa prinude, neminovno nam se nameće poređenje s nekakvim drugim obeležavanjima ljudi kroz istoriju. Na primer, sa žutim trakama i zvezdama koje su Jevreji morali da nose na sebi od početka Drugog svetskog rata. Istina, fašisti su Jevreje proglasili neprijteljima i od njih zahtevali ta obeležja, dok bi nosioci ćaci bedževa trebalo da budu najveći prijatelji vlasti, doduše pretvoreni u njene instrumente.

Međutim, u oba slučaja, takva obeleženost ponižava ljudsko biće do krajnjih granica, samo što ovi naši, okićeni slovom ć kao opšteprihvaćenim simbolom neukosti, možda toga nisu svesni. Ili jesu, i nije ih briga, jer su se odavno odrekli vlastitog dostojanstva.

To što predstavnici vlasti ironično prihvataju naziv ćaci, čak i predsednik lično, u smislu i ja sam ćaci, razotkriva zapravo njihov istinski stav prema obrazovanju: Obrazovanje je suvišno. Državne univerzitete treba ukinuti. Zato što proizvode slobodnomisleće ljude. Suvišna su i pozorišta. Zato što teraju ljude da misle. I zato što narod voli glumce, umesto da voli samo nas. Suvišni su i muzeji. Zato što čuvaju tragove prošlosti, a njih treba poništiti, jer od nas počinje istorija.

Neka, eto, ostanu bioskopi.

Prilikom nedavne posete muzeju Kraljica Sofija (Reina Sofía) u Madridu, zatekli smo grupu dece iz vrtića kako sede na podu ispred najčuvenije slike u tom muzeju – Pikasove Gernike. Da podsetimo, slika prikazuje užasno stradanje ljudi u bombardovanju baskijskog grada Gernike tokom Španskog građanskog rata. I vaspitač je sedeo na podu, kako ne bi zaklanjao sliku, i postavljao im zadatke. Da pronađu određene objekte, da kažu koliko ima životinja, a u jednom momentu zatražio je da pronađu cvet.

U tom času uperila sam kameru u sliku, te je u kadar ušlo i mnoštvo malih prstiju uprtih u cvet na slici. Prvi put tada i primetih cvet na tom platnu, jedan jedini, koji bi morao značiti ništa drugo, nego da i usred pakla postoji nada. A da odrasli tu nadu uvek duguju sopstvenoj deci.

Jedno je sigurno, ta deca, kao potomci onih koji su preživeli užas Frankove diktature, kad odrastu, voleće muzeje, umetnost, obrazovanje, što će ih zauvek držati na bezbednoj udaljenosti od zloćudnih ideja. Preživećemo valjda i mi našu diktaturu. Ali šta će biti s decom čiji roditelji na sebi nose ćaci bedževe, sa decom čiji roditelji, skrivajući se pod maskama i uniformama, pendreče studente, tuku sopstveni narod? Hoće li ih se jednog dana stideti? Hoće li ih se odreći? Možda najveće porodične drame ovu zemlju tek čekaju. I šta će biti s našom decom uopšte, ako dozvolimo da ova vlast konačno satre kulturu i ukine slobodu univerziteta?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.