Duplo je teže jer njegov hologram danas po potrebi projektuju režimski spin-doktori, njegova upotrebna vrednost odavno je istekla ali se po potrebi naizmenično obnavlja, a licencu na njegovo ime i delo je otkupio onaj koji mu je godinama bio antipod, iskrivljeni odraz u prljavoj bari, radikalski uruk-hai naspram demokratskog vilenjaka.
Ne znam koliko je „korisno“ za člana Demokratske stranke da o tome piše, ali, nije me sramota da zvučim kao Ilija Čvorović. Kad god me neko pita, ja kažem – jeste, voleo sam ga, Čeda je za mene bio sve i svja! Njemu danas pripisuju svašta. I to što je istina i to što nije istina. Optužuju ga za zločine koje nije učinio, nešto jeste, to se zna i to priznajem. Ali, onda, u ono vreme, ja sam mislio da je bezgrešan! Bio sam mlad i lud. Trebalo mi je otrežnjenje, da stanem, da razmislim.
I razmislio sam.
Ironija sudbine nekada je u tome što nas često neprijatelji bolje poznaju i preciznije opisuju nego naši bliski prijatelji. U pravu je bio veliki Aleksandar Tijanić kada je još daleke 2003. godine napisao – „Kao Čeda umreće uskoro. Kao Jovanović biće sahranjen nekoliko decenija docnije!“
I zato – Čedo, večna ti slava i hvala!
Da, hvala. Ne verujem da ti je ta reč dovoljno puta upućena javno, ja je govorim iskreno, postiđeno i razočarano.
Stidim se zbog visokog stepena nemoralnosti ovog društva, zbog nezrelosti i hipokrizije. Zbog kanibalizma koje će ovo stado dovesti do granice nestajanja. Zbog kukavičluka da se izađe iz lavirinta dogmi i demagogije.
Vidiš, umesto da kao svaki ambiciozni političar-naivac podilazim predrasudama mase, da upirem u prstom u onog koji je sam sebe vezao za stub srama, gade mi se oni koji te koriste kao luksuznu pinjatu, koji nemilice udaraju po tebi i zauzvrat pune džepove sitnim poklonima. Prezirem one koji su došli da naplate štetu na svojim automobilima, jer su parkirali blizu tvog koji je u znak opomene dignut u vazduh. Oni su paradigma našeg vremena. Nisu krivce potražili u onima pred kojima su se do juče sklanjali i pred kojima su saginjali glave, hrabro su zatražili tvoju glavu.
Pored kulture neodgovornosti, kulturu nezahvalnosti doveli smo da savršenstva. To najbolje ilustruje proces hapšenja Miloševića.
Uloge su se brzo podelile. Milošević je (a tako će biti i s Vučićem) na kraju bio okružen nusproduktom svoje politike, sirovinama koje je sam iskopavao, obrađivao i koristio za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. U toj raskošnoj vili koja je i u realnoj i u ekranizovanoj verziji ličila na Firerov berlinski bunker nije bilo tvrdolinijaša sa Osme sedmice koji su ga ustoličili, nije bilo akademika koji su njegov autistični socnacionalizam podstrekivali, nije bilo kosovskih kadrova koji su čitavu deceniju koristili lokalni aparthejd za lično bogaćenje, nije bilo ni elitnih eskadrona smrti koji su godinama brižljivo hranjeni i pažljivo dresirani. Oko njega je ostao ideološki, socijalni i partijski talog. Svi ostali su ili pobegli u mišje rupe još 5. oktobra ili su herojskim jurišem prešli na suprotnu stranu.
Na toj drugoj, „našoj“ strani uz tebe je bio samo On. Njegovi saradnici su pokušavali da glume funkciju koja im je zapala, izgledajući kao uspaničena grupa ljudi od sena. Možda su se tada ili kasnije zapitali zašto ti? A ko drugi? Ta uloga se ne dodeljuje, ona se uzima.
Oko svih vas bila je publika žedna krvi. Bilo čije. Svetina koja uvek zna najbolje, koja je uvek nezadovoljna, koja nije navikla na srećan kraj, jer dobre vesti ruše iluziju o večitom lošem životu koji su oni prihvatili kao nužnost i za koji je uvek neko drugi kriv.
Među njima su najgori oni licemeri koji svoje lažno poštenje koriste kao dimnu zavesu ne bi li prikrili svoje pokvarenjaštvo. Oni koji se kriju iza papirnatih kulisa, koji se u vrtlogu bezakonja pozivaju na zakon, koji umesto imperativa revolucije svojim legalizmom nude osvetničku restauraciju. Liče mi na doktore koji prekrštenih ruku insistiraju na overenoj knjižici dok pacijent pored njih leži u komi i zahteva hitnu reanimaciju.
U takvim uslovima odigrana je drama konačne detronizacije poslednjeg srpskog Vožda. Sekira kuma Vujice tebi je pala u ruke, a sve ostalo je bila repriza istorijske drame iz Radovanjskog luga. Jedan je morao da umre da bi milioni dobili šansu za život. Jedan je morao u zatvor da bi Srbija iz njega izašla.
Dok Srbija i dalje analizira „Porodicu“, naučena da joj ekran bude verodostojniji od udžbeničkih istina, ja lamentiram nad „našom“ porodicom. Rasturenom, obezglavljenom, zavađenom.
Da, svi mi koji smo od 9. marta priželjkivali i iščekivali 5. oktobar, svi mi Balaševićevi bistrooki koji žrtve prepoznajemo po imenu i prezimenu, a ne po broju i krvnim zrncima, svi mi koji Srbiju vidimo kao uređenu državu i moderno društvo, spremno da se uhvati ukoštac sa izazovima savremenog sveta i postane deo evropske porodice (opet ta reč!) naroda, svi smo mi porodica. Ili smo barem nekada bili.
Glava te porodice ubijena je 12. marta, ožalošćena porodica te je isključila iz testamenta na skupštini koja je ličila na otadžbinsku upravu DSS-a, a ti si postao enfant terrible srpske političke scene, dete palog borca ostavljeno i napušteno od najbližih. Čeda je polako postajao Jovanović, a naša mladost i njena jedina pobeda ostale su samo sećanje.
Iako sam stao bez idola, nisam ostao bez ideologije. Iako više nisam mlad, u meni i dalje postoji dečje pravdoljublje i snaga volje procvalog adolescenta. Nemam pravo da ostarim i da odustanem ako demoni moje mladosti prete da unište budućnost mojoj deci.
Ali, ako i ne uspem, zbog njih moram da izravnam račune i ispravim sopstvene nepravde, kada im se već predstavljam kao zaludni borac za pravdu.
Pravde i mirne savesti radi, uz prljavu pruženu ruku ponavljam – Hvala ti, Čedo!
Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke
Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa
U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.
Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.
Povezani tekstovi:
Vesić: Vakcinisano više 550.000 Beograđana
Čedo, hvala ti što si smogao snage da raskrstiš sa sentimentom i srušiš kuću u Šilerovoj u kojoj si proveo tako lepe trenutke.
Čedo, hvala ti što si stisao petlju da odeš u Kulu strašnom Legiji na noge, koga nisi ni poznavao osim što ste se viđali u Šilerovoj.
Čedo, hvala ti što si sa svojih deset prstiju podigao nekoliko firmi i tako doprineo povećanju nacionalnog BDP-a.
Čedo, hvala ti što si podigao srpsku zastavu na Akongakvu i pokazao da se i sirotinja može popeti na vrh ako to stvarno želi.
Čedo, hvala ti što si skroman pa si kupio samo jahticu od 300 hiljada eurića a mogao si da kupiš jahtetinu.
Čedo, hvala ti što si nekog tipa odvalio samo dva puta reketom i pokazao Noletu kako se igra servis volej igra.
Čedo, hvala ti što si nam pokazao da se može biti političar i kada imaš jednocifreno partijsko članstvo.
Čedo, hvala ti što si nam pokazao da se bez dana radnog staža može uspeti u životu.
Čedo, hvala ti što postojiš, jer da ne postojiš ne bih verovala da je Srbija zemlja čuda.
Bravo! A uspešnih bez dana radnog staža ima kolko hoćeš.
@Smorke-Da je Srbija zemlja čuda, eklatantan primer si ti.
Da, da, svi moji ortaci kažu da sam čudesna.
Nasa tragedija po meni, je sto mi srbi smo kratke pameti, gurnuli su Cedu u vatru, momka sa 25-26 god mislim da je otprilike toliko imao, da resava stvari koji su trebali neki drugi ljudi to da rade, . E sada ajde malo da trazimo krivce ko je kriv, pa naravno Dzej!! Danas je Djilas kriv za sve( nisam nikakav pristalica njegove politike da se razumemeo) A sutra ce biti kriv nas mladi Vojvoda iz Bugojna ( naravno kada se zavrsi njegov rok trajanja) i tako u krug!! Aaa zaboravio sam i naseg Manekena Tadica, ono cudo od Dacica, i td itd. Tako da sada, kao i ja, sedimo kuci pisemo komentare i cekamo da se pojavi novi covek (kao pokojni g, Djindjic) koji ce vratiti nadu i dati nam vetar u ledja da se pokrenemo iz ovog sivilai primitivizma gde se sada i nalazimo!!P. S. Vec 16 god nisam u nasoj prelepoj Srbiji, i moja deca, i zato pisem ovo jer bih voleo da se vratim makar u vremenu u kojoj je ziveo i radio pokojni Djindjic!!
Zbog ovakvih DS je i propala!Naravno tu racunam i nesposobnog Lutovca!
Није довољно да се нешто лоше уруши, уколико се нешто ново не изгради а Ђинђићу се није дало а остали око њега нису били ни близу онога што је он могао и хтео.
Mnogo ti hvala na ovakvom tekstu , malo mi je lakše , a ovi što pišu neke druge stvari i mešaju različitosti , imaju valjda razlog za to
To da ste bili mladi i ludi, to vsm verujem. Sad samo niste mladi. A o Čedi? Pa on je jedini imao m..a da ode kod Slobe. Svi ostali su se sakrili u mišju rupu i sad, kao Bundar na primer, pričaju da je hapšenje Slobe rutinska stvar. A on iz banje aber nije davao. A vi, ko ste vi? Isprdak DS-a?