Hvala ti, Čedo! 1

Duplo je teže jer njegov hologram danas po potrebi projektuju režimski spin-doktori, njegova upotrebna vrednost odavno je istekla ali se po potrebi naizmenično obnavlja, a licencu na njegovo ime i delo je otkupio onaj koji mu je godinama bio antipod, iskrivljeni odraz u prljavoj bari, radikalski uruk-hai naspram demokratskog vilenjaka.

Ne znam koliko je „korisno“ za člana Demokratske stranke da o tome piše, ali, nije me sramota da zvučim kao Ilija Čvorović. Kad god me neko pita, ja kažem – jeste, voleo sam ga, Čeda je za mene bio sve i svja! Njemu danas pripisuju svašta. I to što je istina i to što nije istina. Optužuju ga za zločine koje nije učinio, nešto jeste, to se zna i to priznajem. Ali, onda, u ono vreme, ja sam mislio da je bezgrešan! Bio sam mlad i lud. Trebalo mi je otrežnjenje, da stanem, da razmislim.

I razmislio sam.

Ironija sudbine nekada je u tome što nas često neprijatelji bolje poznaju i preciznije opisuju nego naši bliski prijatelji. U pravu je bio veliki Aleksandar Tijanić kada je još daleke 2003. godine napisao – „Kao Čeda umreće uskoro. Kao Jovanović biće sahranjen nekoliko decenija docnije!“

I zato – Čedo, večna ti slava i hvala!

Da, hvala. Ne verujem da ti je ta reč dovoljno puta upućena javno, ja je govorim iskreno, postiđeno i razočarano.

Stidim se zbog visokog stepena nemoralnosti ovog društva, zbog nezrelosti i hipokrizije. Zbog kanibalizma koje će ovo stado dovesti do granice nestajanja. Zbog kukavičluka da se izađe iz lavirinta dogmi i demagogije.

Vidiš, umesto da kao svaki ambiciozni političar-naivac podilazim predrasudama mase, da upirem u prstom u onog koji je sam sebe vezao za stub srama, gade mi se oni koji te koriste kao luksuznu pinjatu, koji nemilice udaraju po tebi i zauzvrat pune džepove sitnim poklonima. Prezirem one koji su došli da naplate štetu na svojim automobilima, jer su parkirali blizu tvog koji je u znak opomene dignut u vazduh. Oni su paradigma našeg vremena. Nisu krivce potražili u onima pred kojima su se do juče sklanjali i pred kojima su saginjali glave, hrabro su zatražili tvoju glavu.

Pored kulture neodgovornosti, kulturu nezahvalnosti doveli smo da savršenstva. To najbolje ilustruje proces hapšenja Miloševića.

Uloge su se brzo podelile. Milošević je (a tako će biti i s Vučićem) na kraju bio okružen nusproduktom svoje politike, sirovinama koje je sam iskopavao, obrađivao i koristio za ostvarivanje svojih političkih ciljeva. U toj raskošnoj vili koja je i u realnoj i u ekranizovanoj verziji ličila na Firerov berlinski bunker nije bilo tvrdolinijaša sa Osme sedmice koji su ga ustoličili, nije bilo akademika koji su njegov autistični socnacionalizam podstrekivali, nije bilo kosovskih kadrova koji su čitavu deceniju koristili lokalni aparthejd za lično bogaćenje, nije bilo ni elitnih eskadrona smrti koji su godinama brižljivo hranjeni i pažljivo dresirani. Oko njega je ostao ideološki, socijalni i partijski talog. Svi ostali su ili pobegli u mišje rupe još 5. oktobra ili su herojskim jurišem prešli na suprotnu stranu.

Na toj drugoj, „našoj“ strani uz tebe je bio samo On. Njegovi saradnici su pokušavali da glume funkciju koja im je zapala, izgledajući kao uspaničena grupa ljudi od sena. Možda su se tada ili kasnije zapitali zašto ti? A ko drugi? Ta uloga se ne dodeljuje, ona se uzima.

Oko svih vas bila je publika žedna krvi. Bilo čije. Svetina koja uvek zna najbolje, koja je uvek nezadovoljna, koja nije navikla na srećan kraj, jer dobre vesti ruše iluziju o večitom lošem životu koji su oni prihvatili kao nužnost i za koji je uvek neko drugi kriv.

Među njima su najgori oni licemeri koji svoje lažno poštenje koriste kao dimnu zavesu ne bi li prikrili svoje pokvarenjaštvo. Oni koji se kriju iza papirnatih kulisa, koji se u vrtlogu bezakonja pozivaju na zakon, koji umesto imperativa revolucije svojim legalizmom nude osvetničku restauraciju. Liče mi na doktore koji prekrštenih ruku insistiraju na overenoj knjižici dok pacijent pored njih leži u komi i zahteva hitnu reanimaciju.

U takvim uslovima odigrana je drama konačne detronizacije poslednjeg srpskog Vožda. Sekira kuma Vujice tebi je pala u ruke, a sve ostalo je bila repriza istorijske drame iz Radovanjskog luga. Jedan je morao da umre da bi milioni dobili šansu za život. Jedan je morao u zatvor da bi Srbija iz njega izašla.

Dok Srbija i dalje analizira „Porodicu“, naučena da joj ekran bude verodostojniji od udžbeničkih istina, ja lamentiram nad „našom“ porodicom. Rasturenom, obezglavljenom, zavađenom.

Da, svi mi koji smo od 9. marta priželjkivali i iščekivali 5. oktobar, svi mi Balaševićevi bistrooki koji žrtve prepoznajemo po imenu i prezimenu, a ne po broju i krvnim zrncima, svi mi koji Srbiju vidimo kao uređenu državu i moderno društvo, spremno da se uhvati ukoštac sa izazovima savremenog sveta i postane deo evropske porodice (opet ta reč!) naroda, svi smo mi porodica. Ili smo barem nekada bili.

Glava te porodice ubijena je 12. marta, ožalošćena porodica te je isključila iz testamenta na skupštini koja je ličila na otadžbinsku upravu DSS-a, a ti si postao enfant terrible srpske političke scene, dete palog borca ostavljeno i napušteno od najbližih. Čeda je polako postajao Jovanović, a naša mladost i njena jedina pobeda ostale su samo sećanje.

Iako sam stao bez idola, nisam ostao bez ideologije. Iako više nisam mlad, u meni i dalje postoji dečje pravdoljublje i snaga volje procvalog adolescenta. Nemam pravo da ostarim i da odustanem ako demoni moje mladosti prete da unište budućnost mojoj deci.

Ali, ako i ne uspem, zbog njih moram da izravnam račune i ispravim sopstvene nepravde, kada im se već predstavljam kao zaludni borac za pravdu.

Pravde i mirne savesti radi, uz prljavu pruženu ruku ponavljam – Hvala ti, Čedo!

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke

close
Hvala ti, Čedo! 2

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.