Ispiti iz etike i prava za sudije i tužioce

U istom saopštenju, najviši tužilački organ takođe poziva tužilaštva da se obračunavaju sa građanima, eksplicitno i potpuno direktno.

U toj zemlji, u kojoj postoji prava katastrofa u pravnom obrazovanju koja traje poslednjih dvadesetak godina, vrhovni tužilački organ ne zna čak ni šta su mu nadležnosti, pa tako ne zna da on uopšte nije postupajući organ prema građanima, nego isključivo prema tužiocima, da su njegove ingerencije odlučivanje o statusnim pitanjima tužilaca, i da on uopšte po ustavu ne sme ni da se obraća građanima i da izdaje bilo kakva „saopštenja“, a pogotovo da ne sme da im preti, jer je sam taj postupak dovoljna osnova za razrešenje svih njegovih članova sa tužilačkih funkcija zbog nekompetentnosti i zbog kršenja načela tužilačke etike.

U istoj zemlji, najviši tužilački organ čak ne zna ni da on nije nadležan da rukovodi tužilaštvima, te da ne sme da izdaje uputstva tužilaštvima.

U jednom od tužilaštava na tom brdovitom Balkanu, jedna grupica predvođena jednim pravnim titanom sa tih i takvih „pravnih fakulteta“ poziva isti taj nenadležni vrhovni tužilački organ, u otvorenim pismima, da, mimo svojih nadležnosti, politički osudi studente koji protestvuju.

Čitajući te činjenice, tu ogromnu količinu pravnog i etičkog neznanja i totalne profesionalne nekompetentnosti, prisetio sam se reči čuvenog filozofa Artura Šopenhauera, kada kaže da kod nekih ljudi mi susrećemo „žestoke požude, strastan, plahovit karakter, a slab intelekt, to jest mali, loše saobražen mozak u debeloj lobanji, što je koliko česta, toliko i odvratna pojava, koja bi se mogla svakako da poredi sa repom“.

Pitanje tužilaštva i sudstva, na brdovitom Balkanu kao i drugde, ključno je pitanje tranzicije i društvenih reformi. Pravosuđe mora biti elitna profesija ljudi koji su obrazovani po standardima najobrazovanijih, a ne najneobrazovanijih ljudi sa fakultetskom diplomom, što je sada slučaj. Njegov zadatak je da obezbedi pristojnost društva uz suzbijanje ponašanja koje proističe iz velike strasti uz mali mozak u debeloj lobanji, o kome govori Šopenhauer, a ne da bude tor u kome se okuplja sve repato u jednom društvu, kako to opet reče ovaj nemački filozof.

Način da se na brdovitom Balkanu rešava problem besprizornog tužilaštva i sudstva pre svega je stručno preispitivanje svih njihovih pripadnika: obavezno uvođenje ispita iz etike koje će polagati pred komisijom koja ne dolazi ni iz redova pravosuđa, ni iz redova onih koji su takvo pravosuđe proizveli, nego iz redova onih drugih, o kojima Šopenhauer u navedenim redovima ne govori.

Nužno je, i to se vidi iz navedenih (i brojnih drugih činjenica) preispitati diplome pravnih fakulteta koje su izdavane ljudima koji ne poznaju čak ni ustav ni svoje nadležnosti, da ne govorimo o elementarnim etičkim principima koji moraju rukovoditi ponašanjem svakog čoveka, a pogotovo nosioca pravosudne funkcije.

U navedenu svrhu, potpuno je neophodno uvesti licenciranje svih nosilaca pravosudnih funkcija iz etike, uz trogodišnje ili petogodišnje obnavljanje licence polaganjem ispita. Samo tako se sudije i tužioci mogu naterati da uče, da rade, i da čitaju, da se usavršavaju, i da krpe rupčage u znanju i kompetentnosti koje vuku od vremena studija na tim i takvim fakultetima na kojima su stekli šarene papire.

Polaganje ispita je suštinski nerepresivan, nenasilan i civilizovan način da se utvrdi da li je neko elementarno kompetentan za neki posao. Licenciranje važi za veliki broj profesija, a u situaciji u kojoj je elementarni nedostatak etičkih kompetencija toliko vapijući u nekoj branši kao što je to slušaj sa „pravosuđem“ na brdovitom Balkanu, uvođenje licenci i stručne provere iz etike je goruće pitanje.

Nije potrebno da se licenciraju advokati, jer oni zastupaju privatne interese, ali je apsolutno neophodno da se licenciraju nosioci pravosudnih funkcija, jer oni vrše funkcije države i njihovo neznanje elementarnih ustavnih i etičkih principa je pogubno za celo društvo.

Etika je ozbiljna stvar, a činjenica da se etika ne uči prilikom školovanja za nosioce pravosudnih funkcija u nekim zemljama na brdovitom Balkanu, dovodi do teških etičkih improvizacija, sa rezultatima kakve je Šopenhauer opisao prepričavajući incident iz berlinskog pozorišta u njegovo vreme:

„Kada je u Berlinskom teatru bilo strogo zabranjeno svako improvizovanje, Uncelman je trabalo da na konju izađe na binu. Stigav na proscenijum, konj poče da balega, što publiku natera u smeh. No, smeh postade još mnogo jači kad Uncelman viknu konju: Zar ne znaš da je improvizacija zabranjena?“.

Neutrenirani konji, koji balegaju u kulturnim ustanovama, pravosudnim institucijama i javnim glasilima pozivajući na obračun sa ljudima, uvek su bili slika i prilika propasti nekog staleža i škole koja ih proizvodi.

Autor je osnivač Instituta za praktičnu humanistiku

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.