Istina, sud i pravda

Mladi komunista iz tog mesta Jugo, veoma uvažen iako je imao svega 21 godinu života, jer je bio aktivni učesnik NOB-a, slučajno dođe u Dom kulture čija je sala ispunjena narodom, a na podignutom postolju, improvizovanoj bini, sede troje ljudi. Naspram njih i dva reda ispred naroda u sali sedi jedan mladić Srbo od 17 godina „uokviren“ sa dvojicom snažnih ljudi koji imaju ulogu policajaca i čuvara.

Iako nije nameravao da se zadržava, jer je tek stigao sa puta i čekao ga je neki novi posao, koji je zahtevao novo putovanje, Jugu je ovaj skup pobudio pažnju pa je odlučio da se stojeći zadrži u sali.

Shvatio je da je tada mladić Srbo, takođe aktivni učesnik NOB-a i član SKOJ-a, za nešto optužen. Tuži mu se za dezerterstvo. Pošto su svi prisutni, pa i ona trojica koji predsedavaju suđenjem i sede na izdignutom mestu, rodom iz tog mesta, Jugo ih prepoznaje. Niko od njih trojice nije pravnik.

Posle nekoliko uvodnih rečenica, predsedavajući za optuženog Srba traži kaznu, a kaznu određuje prisutna narod, jer je ovo „Narodni sud“ kako naglašava predsedavajući.

„Na smrt, na smrt, na smrt“ – razleže se iz usta svih prisutnih.

Jugo sluša, gleda, pogleduje u optuženog, skreće pogled ka publici a onda gleda pravo u predsedavajućeg i kaže:

„Aman, ljudi, kakva smrt? Zar nam je bilo malo krvi do sada? Prvo dobro razmislimo, utvrdimo krivicu, pa tek onda procenjujmo I donosimo presudu.“ Narod se okrenuo prema njemu. Nisu smeli da mu protivureče jer su dobro znali za njegove zasluge iz rata i on je već izgradio svoj autoritet. Plašili su se za sebe! Prvo jedan, a onda i drugi, ubrzo i svi ostali, spustili su ruke kojima su glasali „na smrt“. I tada je pobedio život. Kasnije je Srbo bio ugledan građanin mesta i doživeo duboku starost.

Ovu priču sam ispričao radi poređenja sa onim što se dešava danas. Mislim o slučajevima Branislava Lečića i Mike Aleksića.

I u ovim slučajevima „presudu“ donosi narod, samo što je ta presuda mnogo šira jer je prenose i nameću sva sredstva javnog informisanja, samo sada ne dizanjem ruku već verbalno na najbeskurpulozniji način. Presudu donose a bez toga da se čuje i druga strana, da se utvrdi istina, sudska istina i ispoštuje pravo. Sudi im se za nešto što se desilo pre deceniju u oba slučaja.

Nikako ne kažem da oni nisu krivi, ali ne tvrdim ni da su krivi. Pustimo da to istraži i utvrdi sud, sa pravnicima i advokatima, profesionalcima čiji je to posao. Prestanimo da o njima i sličnim stvarima pišemo po novinama i govorimo na televizijama. Nije to ono čime treba zabavljati narod. I da narod o tome iznosi svoje mišljenje. To je opasno. Postoji pravo, postoji pravda i postoji istina. Ona je valjda jednaka za sve nas.

I na kraju pitanje: Da li ovo što se dešava danas znači da smo se vratili u davnu četrdest i petu godinu i da nam nije potreban sud?

Autor je profesor Medicinskog fakulteta