Jedan od vođa pobune u Kolubari pred 5. oktobar: Ceo narod tih dana bio Leh Valensa 1Foto: Lična arhiva

Kraj septembra i početak oktobra već godinama provodim u rodnom selu svoga oca.

Ove godine lešnici i orasi su dobro rodili, pa mi skupljanje tih plodova dođe kao terapija, kako fizička, tako i mentalna.

Odjednom sećanja poput zarđalih demona jurišaju na moju sedu bradu, na moje umorno telo, na istrošene misli.

Ko bi rekao da je prošlo dvadeset godina.

Od čega?

Od nade koja se raspukla kao mehur od sapunice, od snova koji su bili dečiji, neiskvareni, čisti. Moglo je bolje, ili možda nije.

Ne znam. Pričali su da revolucija jede svoju decu. Nisam verovao.

Treba podsećati. Podsećati nas koji tada behosmo u najboljim godinama, a pogotovo ove što su sada u tim godinama, a tada bili mali.

Teško je ispričati i objasniti kako se živelo tih devedesetih.

Inflacija na dnevnom nivou, plate oko deset nemačkih maraka, prazni rafovi u prodavnicama, ogromni redovi i nada da ćeš uspeti da kupiš veknu hleba, litar mleka i ulja. Nema ni čokolade da se kupi deci…

Građanski rat 1991. g. i bombardovanje 1999. g. Jednom rečju deset godina golgote. I na kraju ti 24. septembra 2000. godine na izborima ukradu glas i ipak izgube izbore i neće da priznaju. I još te nazivaju domaćim izdajnikom i stranim plaćenikom.

E pa dosta, ne može više. Ja izdajnik, ja srpski oficir u rezervnom sastavu. Učesnik u oba rata.

Rudar koji je savesno radio svoj posao u najtežim uslovima i dok su granate padale 1999.g. I tako, posle deset godina diktature, srpskom narodu prekipelo i stade Srbija. Stade zahvaljujući prvenstveno rudarima Kolubare i građanima Lazarevca.

Naime, tog petka, 29. 9. 2000. godine, iz štaba DOS-a iz Beograda je stiglo obaveštenje da će od ponedeljka, 2. 10. otpočeti građanska neposlušnost u vidu obustava rada.

Jedan od vođa pobune u Kolubari pred 5. oktobar: Ceo narod tih dana bio Leh Valensa 2

Da se mi kao lokalni DOS Lazarevca pripremimo i razmotrimo šta i kako da izvedemo.

Satima je trajala rasprava jer su jedni bili za što radikalnije akcije, a drugi opet standardno okupljanja, šetnje…

Neko pomenu da je u štampi pročitao saopštenje sindikata površinskih kopova RB Kolubare u kome se traži da se prizna izborna volja građana.

U hodu pade odluka da se ode do predsednika sindikata Miodraga Rankovića Picija i sa njim pokuša i dogovori zaustavljanje procesa rada u Kolubari.

Posle malo rasprave, Ranković prihvati i stade najveće i najvažnije preduzeće u Srbiji, stub diktatorovog režima.

Logično je bilo da u danima koji dolaze, rad obustavljaju preduzeće po preduzeće, a na kraju Kolubara, ako je uopšte bilo moguće.

Obrnusmo red i iznenadismo i vlast i opoziciju, a moram priznati i nas same. To što se od tog trenutka dešavalo teško je ispričati.

Svu moć, svu represiju, diktatorski režim je sručio na rudnik i na Lazarevac.

Pokušali su sa lokalnom policijom, pretnjama otkazima od strane direktora, potpisivanjem radno-vojnih obaveza, štrajkbreherima, načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije Nebojšom Pavkovićem, specijalcima policije i optužnicom protiv jedanaest rudara, Borisa Tadića i Nebojše Čovića za subverzivnu delatnost protiv SRJ.

Policija je imala naređenje da nekima od nas kidnapuje decu.

Danas, dvadeset godina nakon tih događaja apsolutno sam siguran da nije bilo štrajka u Kolubari ne bi bilo ni 5. oktobra.

Ovih dana me se poneko seti i tako krenu sećanja i priča.

Priča kako nas je bilo mnogo hrabrih, kako smo izdržali ovo i ono, kako sam na konstataciju Timotija Gartona Eša da sam ja srpski Leh Valensa odgovorio: „Grešite gospodine Timoti, ceo srpski narod je Leh Valensa.“

Kako sam, kao konferansije DOS-a Lazarevac, čitao rezultate izbora kod Rudarske česme, i proglasio pobedu opozicije u Lazarevcu prvi put u istoriji. Kako…

Meni danas, ovog sumornog oktobarskog jutra, na krilima sećanja doleteše neki hrabri ljudi, nama tada nepoznati. Danas bih akcenat stavio na njih.

Dvadesetogodišnja Vesna, koja je prekinula popodnevni program režimskog Radio Lazarevca i okrenula točak istorije.

Koliko je trebalo biti hrabar da kao honorarni saradnik radija prekineš program i pustiš uživo Dragoljuba Đorđevića Gana da saopšti da je RB Kolubara obustavila rad.

Od tog trenutka opozicija i otpor zauzimaju i brane Radio Lazarevac preko čijih talasa su sedam dana slate informacije građanima Srbije i celog sveta.

Milivoje Stevanović Trša, tadašnji načelnik MUP-a Lazarevac. Taj častan i iskusan policajac odbija naređenje da pohapsi članove štrajkačkog odbora i lidere lazarevačkog DOS-a. Trpeo je samo njemu znane, pritiske i pretnje.

Čak i nakon 5. oktobra na njega je vršen konstantan pritisak, da bi ovaj častan čovek umro na radnom mestu od izliva krvi u mozak.

Nebojša Simeunović, istražni sudija koji odbija da potpiše nalog za hapšenje jedanaest rudara, Borisa Tadića i Nebojše Čovića.

Tim činom nije samo spasao tih trinaest života nego i prolivanje krvi i verovatno i građanski rat.

Posle toga je nestao, a njegovo telo je pronađeno 3. 12. 2000. g. u reci. Nikada taj događaj nije bio rasvetljen i dan-danas je pod velom tajne.

Da ovih troje časnih i hrabrih ljudi ne uradiše to što uradiše, pitanje je šta bi bilo. Ostalo je istorija.

Bili su to Veliki dani, a mi nedorasli, kao što u svojoj pesmi reče moj kolega, saborac i prijatelj Dule. Mi, koji smo čista srca ušli u to. Neki drugi su i te kako bili dorasli i iskoristili zgodnu situaciju za sebe. Energija potrošena za ceo jedan vek. Uzalud. Nema više tih ljudi.

Ne kajem se. Ne smem ni pomisliti kakva bi Srbija bila da nije bilo tih događaja. Sigurno bi proradio nekakav Goli otok kao masovni logor.

Dobro je rodio lešnik ove godine, a i orah.

Autor je bio portparol štrajkačkog odbora radnika Kolubare i član lazarevačkog odbora Demokratske opozicije Srbije

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.