Kako mali Perica shvata demokratiju

Lepo, baš dostojno svake i svih zajedno njegovih društvenih uloga i komunikacije u javnosti. Pristojni ljudi ne koriste takve reči ni u privatnom prostoru. Ali navikli su nas odavno već na srozavanje i minimalnih standarda.

Glavni trener je još jednom propustio priliku da ne upadne u igru, nije mogao da se uzdrži da ne doda: „Neko je odlučio da bude popularan i moderan da ide u te medije!“ Pa da parafraziram vrhovnog i neupitnog iz vremena kad je branio svog nekadašnjeg miljenika optužbi da je plagirao svoj doktorat: ja veću glupost od ovog nisam čula!

Uopšte mi nije stalo da branim ministarku Mihajlović, koja je svesni, dobrovoljni interesni član garniture na vlasti, a zna se da ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se obijaju. Mene ovde iritira neobrazovanost, primitivizam i neznanje naših javnih funkcionera. Ne znam za poslanika Jugovića i multipraktik Đukanovića, ali premijerka je, kako nas je podsetila u epizodi sa odvrtanjem sijalica, živela neko vreme u Velikoj Britaniji.

Ovi drugi su se valjda nekad posredno, preko filmova i dokumentarnih emisija, upoznali sa vidljivim elementima demokratskog poretka i ponašanja, ili su nešto uspeli da primete i osete tokom poseta takvim državama. Da li je moguće da se nisu bar očešali o demokratske postulate, procedure i prakse? Nezamislivo je da u bilo kojoj od demokratskih država bilo koji državni funkcioner kao prvo, javno navijački deli medije na podobne i nepodobne te da odbija da se oglasi u ovim drugim; kao drugo, da javno zamera, pa i vređa kolegu ili koleginicu zbog davanja intervjua nekom mediju koji nije provladin.

Nova premijerkina preporuka je da treba disciplinovati ministarku Mihajlović. Razumem princip partijske discipline u smislu da se ne iznose javno komentari i stavovi koji nisu na liniji partije čiji ste visoki funkcioner. Ali da se kažnjava pristanak osobe koja je dužna da se obraća, odgovori i odgovara svim građanima ove zemlje, da to uradi preko bilo kojeg zakonito ustanovljenog medija, nadilazi moći normalnog rasuđivanja.

Mada bih rado branila pravo da se odbije oglašavanje u tabloidima koji svakodnevno krše i zakone i etičke kodekse profesije. A ovi naši kritičari i osuđivači ministarke najviše vole baš takve kvazi medije.

Taman je predsednik na svojoj drugoj inauguraciji svečano najavio da će biti „predsednik svih i predsednik za sve“, nije se to milozvučno efektno obećanje još ni ohladilo, a već su čitaoci Nove oterani u tabor građana drugog reda. Jer ne radi se ovde o samim novinama, radi se o njihovim čitaocima.

Mediji, štampani ili elektronski postoje radi javnosti, a vlasti (bi trebalo da) su službenici građana i dužni su da im se obraćaju i polažu račune posredstvom sredstava javnog informisanja. I onih koji im se dopadaju, jer im podilaze i onih koji im se ne dopadaju. Neka prevaziđu već jednom infantilne reakcije tipa volim/ne volim ili „ovi nas mrze, mrze predsednika“ i sl. S kojim pravom otpisuju građane koji se informišu iz medija koji nisu njihovi?

Neka onda skinu do kraja maske i kažu: „Nismo mi partija na vlasti nego partijska vlast, služimo i polažemo račune samo svojim glasačima i istomišljenicima.“ To suštinsko nepoznavanje značenja demokratije prisutno je i u njihovim čestim opaskama da ih je izglasala većina stanovništva, te da manjina može da se slika.

Na pameti mi je i drugo objašnjenje, a vagam koje je gore. Da se ne radi o tome da su nedoučeni, već da im se može da govore koješta, jer koliki procenat stanovništva ove zemlje zaista shvata šta je demokratija, podela vlasti na nezavisne grane i društvena uloga medija? Mnogi smatraju da se demokratija svodi na izlazak na izbore jednom u četiri ili pet godina, ponekad u kraćem intervalu kad su raspisani vanredni izbori, a kad neka partija i pojedinac dobiju većinu, onda gotovo. Ko god da se pobuni, odbrusi mu se: „Izađite na izbore, pa ako pobedite, radite kako vam je volja.“ Nije narod više nosilac suvereniteta, nego izglasana frakcija, koja je time dobila kart blanš da radi šta hoće. Tako mali Perica shvata demokratiju.

Konačno, apropo malog Perice, kritiku bilo kog nosioca javne funkcije nazivati „napadom“ je znak nezrele psihološke i političke svesti. Neka malo ti uvredljivi i preosetljivi (samo na sebe, naravno) prošvrljaju po medijskoj sceni razvijenih demokratskih zemalja, neka pogledaju snimke zasedanja njihovih parlamenata.

Koliko su tamo česte i žestoke prozivke predstavnika vlasti! I nije važno da li su pravedne ili nepravedne, biće uvek u zemljama u kojima se ukorenila sloboda govora i jednih i drugih, važno je stalno ih muštrati, korigovati, podsećati da nisu svete krave i da uz moć i privilegije koje imaju moraju bogami i nešto da pretrpe i istrpe. Da se ne ponašaju kao razmažena derišta, da kukaju, žale se da „nije fer“, da ih učiteljica mrzi, da su oni žrtve.

Ma ne ponašaju se oni kao razmažena deca, oni jesu razmaženi. Građani ove zemlje su ih razmazili. Kao oni previše popustljivi roditelji koji udovoljavaju i titraju svojoj deci, tim osetljivim, uvredljivim malim tiranima.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja