Kako smo "pobedili" NATO pakt 1Foto: Privatna arhiva

Municija protivvazdušne odbrane je šarala nebo u svim nijansama crvene, žute i narandžaste.

Bio je to najspektakularniji vatromet koji sam video do tog trenutka u mom životu.

Prolećne noći su bivale sve toplije i mali ja je stojao bez jakne na komadu asfalta koji se zvao „moja ulica“.

Uzbuđen i oduševljen prizorom, neuplašeni devetogodišnji ja je uživao u predstavi i gotovo navijao u sebi.

Gledanje kako naši satiru NATO bila je komunalna, ne samo porodična stvar. A ono što je okupljeni komšiluk nalazio u tim bljescima žute, crvene i narandžaste bio je prkos.

Ako su se i plašili, nisu to pokazivali. Ja sam se zabavljao kao nikad do tad.

Deseti jun obeležava 22. godišnjicu od završetka bombardovanja.

Sve ukazuje na to da su javni prostor i kolektivno sećanje puni otvorenih, nikada zaceljenih, ali nikada ni tretiranih rana te 1999. godine.

Ali šta je sa mnom?

Da li je išta od toga preživljenog ostavilo traumu?

Da li postoji trag star 22 godine?

Ako ga nema, gde je?

Zašto ja nisam traumatizovan bombardovanjem?

Kao devetogodišnji dečak, proživeo sam sa ostatkom svoje zemlje 78-dnevno bombardovanje.

Sadržavši sve užase koje rat kao događaj donosi, taj period života je u mom sećanju, naprotiv, ostao urezan kao jedan od najsrećnijih.

Kako u takvim situacijama možemo posmatrati vezu po prirodi traumatičnih i destruktivnih događaja i sećanja koja su formirana na osnovu dečije perspektive?

Pretpostavka je psihologa da „perspektiva posmatrača“, nasuprot direktnim akterima, umanjuje traumatična iskustva i psihosomatske posledice.

Šta je onda slučaj sa nefilterisanim sećanjem subjekta koje je neukaljano spoljašnjim uticajima?

Da li takva sećanja uopšte postoje? Šta ako traumatični događaji ne proizvedu trauma?

Da li je moje sećanje neispravno?

I još važnije, šta je se kolektivnim osećajem trauma?

Da li naše pojedinačno iskustvo postoji van kolektivnog, i šta od toga ostaje za budućnost?

Sećam se svog devetog rođendana neke dve nedelje pre nego što je bombardovanje počelo.

Nemam sećanje na datum početka sem da je bila sreda.

Došao sam tog dana iz škole sa kesom za likovno, a likovno je uvek bilo sredom.

Sedeo sam u dnevnoj sobi i gledao televizor dok je mama prala sudove.

Tata je završavao dnevnu smenu na benzinskoj pumpi u Rumi.

Kao i dobar deo države u tom momentu, čekao sam da Esmeralda počne.

Zazvonio je telefon i prekinuo mamu u pranju sudova.

Nisam to saznao istog momenta, ali čim je mama spustila slušalicu prenela mi je spoznaju da je rat počeo i da su prve bombe već pale.

Tetka je zvala iz Novog Sada i saopštila to mojoj majci koja je bila odvojena od vesti usled druge smene svojih kućevnih poslova, nakon svog redovnog posla.

Pojam kao rat devetogodišnjem dečaku izaziva emocije ali ne nužno one koje bi trebalo.

Za mene je rat bio ono što sam viđao na televiziji, ali su tu uvek pobeđivali oni za koje sam navijao i niko ko nije trebao nikada nije poginuo.

Onda smo po prvi put čuli sirenu.

Onu zavijajuću sirenu koja će postati neodvojivi deo naših života naredna tri meseca i koju smo mi, deca, sa ponosom i uspehom imitirali.

Atmosfera u stanu je prešla iz zbunjene u haosovitu, a zatim i u veoma mračnu.

Sve je to pospešila panika moje majke, a i moja, pošto sam je u nedostatku svojih jasnih emocija imitirao.

U roku od nekoliko minuta se ceo komšiluk sjatio ispred zgrade.

Ljudi su govorili jedni preko drugih, uglavnom o tome da li treba isključiti struju u zgradi i da li treba potražiti sklonište u podrumu, koji naša zgrada nije imala.

Čitava debata je za devetogodišnjeg mene bila fascinantna.

Nije da je ikoga bilo briga da li i šta ja imam da kažem, ali je u mojoj glavi merenje tuđih argumenata bilo korisno za kad taj momenat dođe.

A verovao sam da samo što nije došao. Jer kako je moguće da ih ne zanima šta ja imam da kažem?

Ali u tom je i tata stigao i situacija se bar na emotivnom planu za našu porodicu stabilizovala.

Brzo smo se našli u podrumu kuće suseda koji su bili dovoljno dobri da prime svakog iz zgrade ko je želeo da potraži utočište kod njih.

Debata oko toga da li treba da budemo u podrumu, makar i tako stare kuće ili da okušamo sreću u prizemlju zgrade koja je od betona se nastavila.

Neki od odraslih su debatovali da li bi kuća izdržala direktan udar rakete i šta u slučaju ako se to desi.

To je malom meni prizivalo zastrašujuće slike urušavanja svoda podruma, ali je 13-godišnji komšija Dule uspeo da mi odvuče pažnju partijom karata.

To odvlačenje pažnje je potrajalo još tačno 78 dana.

Za nas, decu, nastupio je raj na zemlji.

Nije bilo škole, mogli smo da se igramo bez ustručavanja i griže savesti oko propuštenog domaćeg, a i roditelji su nam bili kod kuće neprestano.

Šta je moglo biti bolje od toga? Samo da je padao sladoled sa neba, a pritom su padale bombe.

Ja sam pratio i oponašao Duleta u svemu.

Ipak je četiri godine stariji od mene.

Dule je bio malo kontraš, pa sam prirodno to bio i ja.

Tih dana se nismo igrali „Partizana i Nemaca“ nego smo se igrali „Vojske SRJ i NATO“.

Kako je Dule odabrao da bude NATO, tako sam i ja prirodno sledio tu stranu.

Kako je bio stariji, on je, prirodno, bio glavnokomandujući Vesli Klark.

Pošto je to bio jedini NATO general kojeg smo znali, Dule je za mene izmislio funkciju zamenika glavnokomandujućeg koju je okupirao niko drugi do fiktivni rođeni brat Veslija, izvesni Endrju Klark.

Zamislite taj level nepotizma.

Trinaestogodišnjem Jugoslovenu je to verovatno bilo očekivano.

Dule je imao radio i mapu Jugoslavije.

Beležio je sve ciljeve koji su gađani i pratio vojne izveštaje o uspehu naše protivvazdušne odbrane.

Komšija Stojadin je govorio nama deci da se ne plašimo i da rat neće dugo trajati jer će naša vojska pobediti.

To nam je samo dodatno podizalo moral i činilo sve ono što se dešavalo još interesantnijim.

Slušali smo Avrama Izraela, imitirali i njega, gledali snimke sa „prkosnih“ mitinga iz Beograda i sami crtali „Targete“ crnim flomasterom jer je originalne bilo nemoguće naći u Irigu.

Smejali smo se beskrajnim dogodovštinama deceniju od nas starijih komšije Saše i Duletovog rođenog brata Baneta.

Duletov rođendan je te godine pao na Vaskrs, 11. aprila.

Iako su se naši roditelji solidno protivili, ni bombardovanje nas nije sprečilo da zađemo po komšiluku po jaja i slatkiše.

Sa sve onim nacrtanim „Targetima“ prikačenim zihernadlama po sebi.

Komšinica, tetka Erna, se zgrozila kad nas je videla.

Samo je rekla „Nemojte to deco, još ste vi mali“.

Kakvi mali?!

Mi smo tog momenta pobeđivali NATO zajedno sa svima ostalima.

Kada bolje razmislim, ne sećam se nijednog jedinog momenta tokom bombardovanja posle te prve noći da sam bio uplašen.

Prisustvovao sam još mnogobrojnim debatama, mnogobrojnim promenama lokacija i skloništa, još mnogo dogodovština iz komšiluka.

Ali se ne sećam da sam ikada ponovo bio uplašen.

Bombardovanje je ostavilo mnoge trauma na našu zemlju, naš narod i mnoge pojedince.

Moje sećanje je ostalo detinje.

Iako to ne znači mnogo u ratu u kojem je bilo i dečijih žrtava.

Čemu imam to da zahvalim, ne znam.

Da li činjenici da nijedna bomba nije pala ni blizu mog rodnog mesta, mojim roditeljima koji su me štitili, mom komšiluku, ili samo činjenici da sam imao devet godina?

Verovatno svemu od navedenog.

Moja trauma je izgubljena ili nikada nije ni postojala. Ja sam srećan zbog toga.

Propao sam u provaliju Albvaševe definicije sećanja, kada je rekao da iako se snaga svih sećanja crpi iz kolektivnog, individue su te koje zadržavaju kapacitet da se sećaju.

Međutim, ta trauma je počela da se očituje na mestu i kod onih kod kojih bi se to najmanje očekivalo – kod onih koji to bombardovanje nisu doživeli.

Kada je Bajden pobedio na izborima u novembru 2020. godine, mnogi su preneli anegdote iz svog doma o pitanjima svoje dece da li to znači da će Srbija biti bombardovana opet.

Skeptičan prema tome, dobio sam nedvosmislenu potvrdu od svoje 15-godišnje sestre od tetke, Eme.

Gimnazija je zujala o tome.

Kako je to moguće i odakle je taj transfer došao?

Da li od generacije roditelja koji su to bombardovanje doživeli?

Da li iz medija i okoline?

Ili možda od manjka pažnje nas koji smo tad imali devet ali sad imamo trideset godina?

Da li usled manjkavog sistema kulture sećanja i načina na koji se kao društvo odnosimo prema toj 1999. godini?

Zarad te dece koja nisu doživela rat, a plaše ga se više i od nas koji jesmo, mislim da bi morali obratiti više pažnje na to kako se odnosimo prema kolektivnim i individualnim traumama.

Da ih prepoznamo i da izgradimo odnos prema njima.

Možda i da ih zalečimo, ili da ih se bar adekvatno sećamo.

Ako ništa drugo, da gomila dece ne dobije fras svaki put kad Demokrata dobije izbore u Americi. To je nešto što decu u Srbiji treba da interesuje kao lanjski sneg.

Posvećeno uspomeni na Branislava Dimitrijevića, 1979-2021.

Autor je asistent i doktorand na Indijana univerzitetu Blumington

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.