Kako smo tri decenije išli u krug i stigli u devedesete: Autorski tekst Dragice Stanojlović

Ovakvu kategorizaciju izneli su i neki lideri opozicije. Mi, koji živimo u ovoj paklenoj atmosferi, sačinjenoj od nasilja, pljačke, otimačine, poniženja i materijalnog i duhovnog siromaštva, pokušavamo da probudimo ili održimo nadu da postoje šanse da se spasemo.

Naši tlačitelji su konstantnu kampanju, u kojoj se nalaze od prošlih izbora, pojačali na svim nivoima.

Ono što nam pokazuju je da neće biti poštovana nikakva pravila i da će sa pozicije sile, koju poseduju, učiniti sve da do promena njihovog statusa ne dođe. Istovremeno nam prikazuju svu ružnoću, bez idejnost, primitivizam i nasilnost.

U kratkom roku su oblepili sve slobodne prostore u selima i gradovima plakatima čiji sadržaji rađaju osećanje stida i besa.

Pavle Grbović u ustaškoj uniformi, Aljbin Kurti u prvom planu, a iza njega Miloš Jovanović sa tradicionalnom albanskom kapom na glavi, žuti lopovi, fašisti i nezaobilazni Đilas treba da nam prenesu neku poruku.

Ona koja se najlakše čita je zastrašujuća jer nedvosmisleno govori da ovde budućnosti nema. Još uvek ratujemo sa ustašama, fašistima, „šiptarskim ekstremistima“ i imaginarnim žutim lopovima.

Znamo da su ove „mudrosti“ kreirane u štabu uzurpatora države, sa ciljem da slikom potvrde verbalno izrečene laži o političkim protivnicima koje doživljavaju kao neprijatelje.

Ti „neprijatelji, međutim, ne obitavaju u realnosti, oni su iz prošlosti koja je istovremeno i sadašnjost i budućnost. To potvrđuje i njihov glavni strateg odlukom da tvorce ideologije „krvi i tla“ Vojislava Šešelja i Tomislava Nikolića stavi na listu iza svog imena.

Uz njih trojicu, nastupa Dačić, rame uz rame sa unukom bivšeg uništitelja, Slobodana Miloševića. Sva podlost, cinizam i beskrupuloznost sabrana je u ovoj ekipi.

Sa zluradim zadovoljstvom i neskrivenim podsmehom pokazuju nam tragičnost našeg hoda u prazno. Tri decenije smo išli u krug i stigli u devedesete.

I ukradeni slogan „Srbija ne sme da stane“ je oznaka da smo u bespuću. Kad pominju Srbiju misle na sebe jer su se sa državom identifikovali, pa potvrđuju da oni ne žele i ne umeju da stanu.

Imaju svoj put trasiran za odabranu manjinu i poslušnike koji ih slede. Za druge nema mesta, i ako im se ta „filozofija“ ne sviđa, mogu da napuste njihovo carstvo.

Zbog toga glavni organ ovog monstruoznog organizma ne napušta televizijska studija i satima ubeđuje one koji ga gledaju da su sa njima srećni i da im nikada nije bilo bolje, a biće im još bolje ako on nastavi da brine o njima

. Ove sablažnjive poruke su samo uvod u događaje koji će uslediti do izbora. Shizofrenost postupaka i poruka daju izvesnu nadu da će se jedan broj građana, koji ne glasaju, predomisliti i izaći na izbore.

U brojčano značajnom i šarolikom korpusu koji ne učestvuje u društvenom i političkom životu države, svakako, da postoje ljudi koji će shvatiti da je njihova apstinencija direktno povezana sa poništavanjem svake mogućnosti da oni i njihovi žive mirno i slobodno.

Opozicione stranke nemaju ni materijalne ni ljudske resurse da stignu do svih ljudi koji ne razumeju suverenitet slobodnog građanina, pa se svojevoljno odriču prava da izaberu ljude, koji će u njihovo ime, i za njihov interes obavljati poslove u korist većine.

Zbog toga bi svako od nas, koji znamo kako ćemo glasati, morao da u svom okruženju pronađe po nekog od tih mrzitelja politike i političara, i pokuša da mu pomogne u izgradnji konstruktivnijeg stava. Svaka uspešno izvedena akcija je dragocena.

Ako i ne uspemo imaćemo satisfakciju da se nismo mirili sa sveopštom propašću. Najgora opcija je ako lamentiramo nad nepravdom i istorijskim zamkama koje nismo razumeli i očekujemo da „neko“ otera ove. Pokušajmo da svako od nas bude taj „neko“ jer trenutno ništa drugo nemamo.

Autorka je lekarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.