Ko do sada nije podržao studente, nek izađe 23. maja da podrži Veroljuba

Veroljub je primer penzionera koji nije poverovao u ono što mu vlast servira na televiziji i režimskim medijima. On se nije prodao za novčanu pomoć i obećanje povećanja penzija – koje je Nepomenik svima smanjio 2014. godine, pa su i sva povećanja zapravo nadoknada razlike.

Veroljub je treća žrtva pokušaja ubistva automobilom na protestima. Pre njega su tako povređene studentkinje Sonja Ponjavić i Kristina Vasiljević, o kojima je prošle godine snimljen dokumentarni film „Ožiljci slobode“ autorke Jovane Miletić. Vozače je tada i sada policija uhapsila, ali je Nepomenik protivustavno pomilovao devojku koja je automobilom povredila Kristinu Vasiljević.

Ovakvi potezi vlasti su zastrašivanje iz straha. A Nepomenik trenutno ima dva najveća straha. Prvi su evropske sankcije, a drugi je da policija stane uz vas 23. maja.

Ako bi bio ekonomski izolovan od Evrope u zemlji okruženoj zemljama EU, Nepomenikov režim ne bi imao šanse za opstanak. Zato brže-bolje menja Mrdićeve zakone i izborne zakone i tako pokušava da proda priču da je usvojio preporuke, iako istinske reforme nema. Zato je toliko burno reagovao na odlazak rektora Đokića u Brisel i pustio u medije Lomparove izjave da je Đokić kandidat stranih činilaca i nevladinog sektora, a istovremeno renegat režima.

Isti taj Lompar stalno priča da nacionalisti i oni koje pežorativno naziva „drugosrbijancima“ treba zajedno da idu na izbore. A kao primer „uspešnijeg“ političara liberalnog nacionaliste pomenuo je Koštunicu. Dobro oprobani Koštunica-scenario je da nakon pobede nad režimom pustiš svog koalicionog partnera niz vodu kako bi sam ovladao, a posle toga se SPS-radikali vrate na vlast.

Nepomenik se uopšte ne plaši Koštunica-scenarija. Haškog tribunala više nema, pa bi našao načina da, kao i Milo Đukanović, izbegne zatvor pod izgovorom nacionalnog pomirenja. Nepomenik se plaši mađarskog scenarija. Evo, proevropski Peter Mađar je posle preuzimanja vlasti vratio zastave EU u mađarski parlament (posle 12 godina), najavio uvođenje evra i nadležnost Evropskog javnog tužioca, a sa hapšenjima Orbanovih ljudi se već počelo.

Kad smo kod hapšenja, vratimo se na temu policije. Sve više se šuška kako bi policija 23. maja mogla da pređe na vašu stranu. Već dugo slušam kako se mnogi policajci žale koliko im je mrsko da hapse ili primenjuju silu protiv vas i građana koji su stali uz vas protiv režima.

Policija je takođe odgovorna za brojne ožiljke slobode koje će pojedinci nositi do kraja života. Ipak, za većinu pripadnika MUP-a naređenje da se upotrebi sila protiv sopstvenog naroda predstavlja duboki moralni i pravni konflikt. Svaki policajac je položio zakletvu da će svoje dužnosti obavljati u skladu sa zakonom, uz poštovanje ljudskih prava, sloboda i ustavnog poretka Republike Srbije.

Policajac nije izolovan entitet – on je otac, ujak, stric, brat, komšija. Kada se sa druge strane kordona nađe neko njemu blizak, na primer student koji bi mogao biti njegov sin, ili građanin koji artikuliše iste probleme koje i sam policajac oseća kod kuće, nastaje kognitivna disonanca. Taj sukob oca policajca i sina studenta najbolje prikazuje studentski film “Indeks” (2025) Miloša Živanovića.

Pojedina svedočenja policajaca, o kojima sam slušao i čitao proteklih meseci, otkrivaju ozbiljne probleme u policiji. Iako su javni istupi policajaca koji kritikuju sistem retki zbog opravdanog straha od odmazde, „tihi otpor“ je prisutan. On se ogleda u pasivnosti na terenu, izbegavanju nepotrebne agresije i sve češćem napuštanju službe.

Oni koji ostaju, a koji gaje empatiju prema demonstrantima, žive u stalnom procepu između plate koja hrani porodicu i obraza koji se teško pere. Često uzimaju godišnji odmor ili otvaraju bolovanje kako bi izbegli intervencije na protestima. Najveći problem su kadrovi koji su dovedeni u policiju, a koji su povezani s kriminalom, ali oni su i dalje u manjini.

Kada policajac dobije zadatak da hapsi mlade ljude zbog njihovog političkog aktivizma, suočava se sa činjenicom da guši energiju koja bi sutra trebalo da gradi zemlju koja treba da počiva na onome za šta je i on položio zakletvu, a u kojoj će i njegova deca živeti. Teško im je gledati vas u oči dok brane poredak u kojem vladaju kriminalci.

Glavni izvor frustracije unutar same policije jeste osećaj da se institucija zloupotrebljava za očuvanje moći jednog čoveka i njegove stranke. Hapse se sitni dileri, a kada policija otkrije velike dilere koji poseduju tone droge, poput onih u Jovanjici i kod Kruševca, ispostavlja se da su uvek povezani sa SNS-om, posle čega su oni koji su vodili istragu smenjeni, odnosno premešteni.

Policajci svakodnevno slušaju kako se građani žale da policija nezakonito hapsi i bije. Osim toga, znaju i da je najmasovniji udar na građane bio zvučni top 15. marta, o kojem su njihovi nadređeni lagali javnost da MUP nema takav uređaj. Zbog svega toga brojni policajci jedva čekaju i traže priliku da pređu na pravu stranu, a to bi mogao biti upravo 23. maj. Zato je potrebno da što više građana dođe na protest, kako bi policija videla da je to taj trenutak.

Strah Nepomenika od sopstvene policije, koja sve više priča o prelasku na drugu stranu, vidi se i u nedavnoj izjavi da poseduje snimak razgovora komandanta, koji je navodno „obučavao svoje policajce kako da pređu na drugu stranu“ tokom studentskog protesta održanog 15. marta prošle godine u Beogradu. Istakao je da je taj komandant posle toga smenjen.

Pitate se zašto je više od godinu dana ćutao o tom „državnom udaru“ i baš sada to spomenuo? Ovu priču je namerno plasirao pre protesta 23. maja kako bi policajcima uputio poruku da ih se snima i da nikome ne bi palo napamet da planira prelaz „na drugu stranu“.

Neminovno je da će policija preći na drugu stranu i da će to biti njegov konačni kraj. Policijska uniforma, ma koliko čvrsta bila, ne može potpuno da potisne savest i svest o tome da su vlasti prolazne, a narod i pravda trajni. Zato policija hapsi napadače poput onog koji je udario penzionera Veroljuba uprkos tome što vlast tvrdi da se to desilo jer su građani nezakonito stajali na kolovozu.

Kako  piše na društvenim mrežama, Veroljub bi trebalo da baš na dan protesta 23. maja navrši 90 godina. Veroljub je pobednik, jer su se hiljade građana na vaš poziv okupile na protestu ispred RTS-a tražeći objavu o tome u Dnevniku. Želimo mu brz oporavak i dug život.

A poruka penzionerima glasi: „Ko dosad nije podržao studente, neka izađe 23. maja da podrži Veroljuba!“

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)