Ko jednom uzjaše foteljskog konja 1Foto: Lična arhiva

Nije više nikakva tajna – želiš li da se zaposliš, moraćeš ili da platiš ili da se politički mlatiš.

Međutim, tu nije kraj, jer su se ta dva zla srela, srela i zavolela.

Najbolje je, dakle, i stranka i novac. I jare i pare. I pare i pare i pare…

Jedna učiteljica u jednoj školi u jednom gradu na jugu Srbije daje svom direktoru polovinu svoje plate zato što je zaposlio.

Nije to samo jedna učiteljica, jedan direktor, jedna škola, jedan grad, ali jeste jedna Srbija.

Kažu: svi ćemo morati da platimo – pre ili kasnije.

Dugo sam razmišljala čega se sve ta žena odriče, ne bi li ostala na radnom mestu.

Nije ovde važno uzima li sebi ili svojoj deci od usta ili od srca, ima li porodicu ili živi sama.

Ona daje polovinu plate direktoru koji već ima svoju platu, ali bi silno hteo preko hleba pogače.

A nije to, svakako, jedina pogača koja će mu se dati.

Ko je tu pogaču probao, samo se više projeo.

Ne zato što je ta pogača bog zna kako ukusna, već zato što je đavolski dobra.

Isto je sa onima koji su okusili vlast – ko jednom uzjaše foteljskog konja, ne zna da sjaše.

Gramziv um je veliki manipulator: ume čoveka da obezduši.

Namami ga u halapljivost, a odatle nema izlaza.

Svaki sledeći nivo slađe je prljav, svaki sledeći potez pad je u dublji pakao.

Dante je budan – više nisu u igri devet krugova.

Malo je to za ovaj i ovakav svet. Neka se dodaju novi, biće dupke puno.

Naš duhovno veliki, čovečni Njegoš govori o svetu u kome vlada tirjanstvo.

Zar se išta promenio od tada?

Turke zulumćare zamenili su homemade izrabljivači.

Harač se pretvorio u mito.

Kako vetar dune, tako se menja uverenje. Prodaje se večera. Prodaje se dedovina.

Sve se prodaje i zbog toga je sve obezvređeno.

Danas hrišćanin, sutra musliman, prekosutra… sve zavisi ko šta nudi ili šta kome treba. Nije do vere.

Nije do ideala. Danas liberalan, sutra radikalan, prekosutra napredan.

Uvek je važilo: poturica gori od Turčina.

A loših navika se teško oslobađa.

I mi poturice za stid imamo, heeeej!Nazovimo stvari pravim imenom: poturice vladaju.Botovi, državni paraziti, bezrune ovce utripovane da su vuci… sve su to poturice.

Nazovimo stvari pravim imenom: direktor je lopov, i to gori od onog koji ide po ulicama da krade. To što su stvari u rukavicama ne menja činjenicu da su ruke uprljane. I ne samo ruke.

Nazovimo stvari pravim imenom: ni sa učiteljicom nije sva baš-baš. Učiteljica koja daje polovinu svoje plate direktoru, dala je takođe svoj obraz. Ili možda jedan deo, a kad si već dao levi, okreni i desni.

Sve se uostalom, zahvaljujući opako dobroj varki, čini tako nebitnim, sem sirovog preživljavanja. Dva puta u mesecu, podeljeno na dvoje – za mene i božanstvo zvano Davalac Posla. Kakva solidarnost!

Izađi, poturice, da ti vidim crno lice, u crno lice da ti bacim novčanice!

I još nešto: moj askurđel napravio je dete kućnoj služavki. Odmah pošto je dete rođeno, on ga je brže-bolje ubio. Nije hteo da po selu pukne bruka. Kada su njegovim unucima ginula deca ili umirala na krajnje misteriozan način, svi su se pitali zašto se to dešava, šta smo mi to Bogu zgrešili? Niste vi, dragi moji. Neko je za nas zgrešio.

Zato mi pazimo šta radimo.

Čuvamo se da ne ubijemo, da ne povredimo, da ne izdamo, da ne prevarimo, da ne uzmemo tuđe.Jer… sve će to neko platiti.

Pre ili kasnije.

Autorka je doktorantkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i edukatorka

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.