„Ko su danas naši stvarni gospodari“: Lični stav Zorana Stojiljkovića

1. Sve je veći rizik od izbijanja sukoba između velikih sila koji lako može prerasti u nuklearni rat. Agresija Rusije na Ukrajinu može eskalirati u nekonvencionalni sukob uz (in)direktno učešće NATO.

Uz dalju konsolidaciju autoritarne vladavine kineskog predsednika Si Đinpinga i pojačavanje restriktivnih trgovinskih mera protiv Kine, novi hladni rat između Amerike i Kine može prerasti u pravi oružani sukob. Između kolektivnog, političkog Zapada i revizionističkih sila svakodnevno se vodi hibridni rat, dok mnoge zemlje zauzimaju stav nesvrstavanja u odnosu na sankcije koje Rusiji uvodi zapad.

Pored ostalog, zato što dobro pamte učinke njegovog „demokratskog imperijalizma“.

2. Geopolitički sukobi i razlozi nacionalne bezbednosti podstiču trgovinske, finansijske i tehnološke ratove i ubrzavaju proces deglobalizacije. Povratak protekcionizma vodi u balkanizaciju i fragmentaciju globalne ekonomije, lanaca snabdevanja i tržišta.

Nekadašnji offshoring i slobodnu trgovinu zamenili su novi slogani – friend shoring i bezbedna i pravedna trgovina.

NOVE PRETNJE I RIZICI: 3. Čak i ako se zanemari rizik nuklearnog Armagedona, pretnja ekološke Apokalipse je sve ozbiljnija. Zelena inflacija je u punom zamahu. Naime, pokazalo se da su za proizvodnju metala u količinama potrebnim za tranziciju neophodne ogromne količine skupe energije.

Nužan zaokret ka zelenoj ekonomiji podrazumeva ogromna ulaganja i rizike unutar očekivanih javno-privatnih partnerstava u kojima se, po pravilu, dobici privatizuju a gubici socijalizuju.

Za siromašne zemlje taj zaokret može značiti i klimatsku nepravdu – rizičnu, energetski neizvesnu kombinaciju brzog prelaska na skupe nove tehnologije, uz pretnju plaćanja penala za korišćenje prekomernih količina zagađujuće energije.

4. U porastu je i rizik od novih pandemija koje će biti poput biblijske kuge. Zbog otapanja ledenog pokrivača možemo upoznati opasne viruse i bakterije koji su spavali hiljadama godina.

Biopolitički režimi kontrole i nadzora su prisutni još od logike vanrednog stanja i kriznih štabova u vreme pandemije. Ili još ranije – od uvođenja antiterorističkih procedura i sveprisutnih nadzornih kamera.

5. U isto vreme, proboji u razvoju veštačke inteligencije zatvaraće sve više radnih mesta.

Ograničavanje imigracije i insistiranje na domaćoj proizvodnji u naprednim ekonomijama, čije stanovništvo ubrzano stari, podstiče kompanije da se okreću tehnologijama koje eliminišu ljudski rad. Rutinski poslovi su najugroženiji, ali u opasnosti su i kognitivni i kreativni poslovi.

Jezički AI sistemi kao što je GPT-3 već pišu bolje nego većina ljudi i nema sumnje da će mnogi ostati bez posla i prihoda. Čak i ako se, kako to predviđa Juvel Noa Harari, lišimo velikih ratova i gladi i budemo, kroz regenerativnu medicinu, mladi i u sedamdesetim, šta je alternativa za Hakslijev vrli novi svet razdragane otupelosti za one koji su proglašeni za prekobrojne?

Ekonomski problemi će se produbljivati, nejednakost nastaviti da raste, a sve više radnika ostajati bez posla.

6. Makroekonomska situacija nije ništa bolja na šta su uticali faktori i na strani ponude i na strani tražnje, ali su prvi (ponuda) odigrali ključnu ulogu.

Inflacija izazvana negativnim šokovima na strani ponude deluje stagflatorno i uvećava rizik da zatezanje monetarne politike dovede do tvrdog prizemljenja (rasta nezaposlenosti i moguće recesije). Recesija neće biti kratka i blaga: čeka nas savršena oluja dužničke krize zbog ogromnog zaduživanja javnog i privatnog sektora u nekoliko poslednjih decenija.

Ovoga puta šokovi na strani ponude koincidirali su sa koeficijentima zaduženosti koji su veći od onih u doba globalne finansijske krize. Inflatorni pritisci primoravaju zato centralne banke da zatežu monetarne politike uprkos tome što ulazimo u recesiju.

Treba da se pripremimo za veliku stagflacijsku dužničku krizu. Oni koji mogu da se zadužuju u sopstvenoj valuti sve više će koristiti inflacijski porez u nadi da će nagli rast cena zbrisati dugoročne nominalne obaveze sa fiksnim kamatama.

Godine i decenije pred nama obeležiće stagflatorna dužnička kriza i povezane megapretnje – rat, pandemije, klimatske promene, veštačka inteligencija koja zamenjuje ljude i deglobalizacija – a to će biti veoma loše za radna mesta, ekonomije, tržišta, mir i prosperitet (Rubini).

Odgovorno vođstvo u javnom i privatnom sektoru i međunarodna saradnja između velikih sila neophodni su da bi se sprečila dolazeća Apokalipsa. A to danas ne izgleda verovatno.

ALTERNATIVE: Krize su prostor borbe za duše. Pitanje je, recimo, imaju li demokratija i socijalna pravda ikakve realne šanse u uslovima već perverznih nejednakosti i kontrole nad moći uverevanja i moći prinude?

Primera radi, dok polovina ljudi ne poseduje nikavu ušeteđevinu, svetom vlada 2.300 multimilijardera, odnosno njih desetak mega bogatih i isto toliko investicionih fondova poput Blek roka i Vangarda.

Kakvu sudbinu imaju obični u vizijama Vorena Bafeta, za koga su njegovi već pobedili u klasnoj borbi, Ilona Maska ili Bila Gejtsa, odnosno populizatora i tumača Velikog reseta poput Klausa Švaba i Davosa? Reseta nakon koga ćemo „biti srećni jer nećemo imati ništa“.

Šta ostaje izvan ove priče o šminkanju kapitalizma, alijas klimatiziranog Rimskog carstva ili tehnofeudalizma (Varufakis) u kome nas platforme posredstvom influensera izručuju kompanijama?

Ostaje narativ o njegovom kroćenju kroz alternativne politike rada i zapošljavanja i poreske i svojinske reforme. Ako želimo da živimo u svetu u kome su zadovoljene svačije potrebe, svetu bez oskudice, neophodna je transformacija rada – njegova preraspodela i smanjenje broja radnih sati na dvadesetak sati sedmično, što bi podrazumevalo prekvalifikaciju i upotrebu tehnologije na bolji način kako bi se smanjio obim posla.

Potrebna je, po Aronu Benavanu, redistribucija, redukovanje i transformacija rada. Ljudi ne rade isključivo kako bi platili račune, nego još uvek traže svrhu u tome što rade.

Ko su danas naši stvarni gospodari?

Kakav izbor je moguć između plutokratskih i autokratskih poredaka a da to nije stranputica populizma kao autoimune bolesti demokratije (Kin). Dilema je zapravo oko mere realnosti socijalnog i političkog bloka koji objedinjuje deprivilegovane i redukuje nejednakosti unutar prostora podruštvljene demokratije?

Vratimo se demokratiji – koliko nejednakosti i gubitka slobodne volje može podneti liberalno demokratski okvir?

Pitanje je čemu još služe medijska, stručna i akademska javnost i šta su njeni istraživački dosezi, autonomija i intelektualno poštenje?

Razorna kombinacija ograničenog intelekta i neograničenog interneta je logična posledica ograničenog pristupa kvalitetnom obrazovanju i kulturi dijaloga.

To nas ponovo vraća sopstvenim skromnim demokratskim kapacitetima da proizvedemo kompetentne i odgovorne elite umesto kleptokratije (vladavine lopova) i kakiokratije (vladavine najgorih, ološa) i sebe kao građane a ne podanike.

Prvi korak je da utvrdimo šta nam se, po kojoj ceni i sa kojim garancijama nudi.

Autor je politički sociolog

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.