Koliko nas mrze vidi se po ministru prosvete: Dnevnik dr Katarine Vučić

Oko 250 prisutnih profesora (od preko 1000 koliko je u ovom trenutku još uvek u obustavi samo u bg gimnazijama) jedinstveno je u stavu da moramo zaštititi Petu od prinudne uprave i zahtevati povlačenje svih disciplinskih postupaka u prosveti pokrenutih zbog štrajka.

Dok sam kasnije popodne forsirala Takovsku ka Skupštini, pred očima su se smenjivale slike koje su ličile na košmarni san. Prostor oko Skupštine ograđen u širokom luku, zatvoren Bulevar, javni toaleti na desnoj strani kolovoza. Mnoštvo uniformisanih ljudi unutar ograde budno motri – koga čuvaju? i od koga? Čudovišna scena dostojna Bulgakovljevog romana ili nadrealističkih filmova dovodila je u pitanje moju percepciju stvarnosti. Tišinu, neobičnu za žilu kucavicu gradskog saobraćajnog jezgra, parala je pesma koju inače volim a koja se sada prostirala svuda, budeći nelagodnost: „Ovo je Srbija“.

Subota, 12. april

Svega je bilo u predstavi za kamere (jer samo za kamere je lakrdija i spremana): statista, modela, izvođača, kaskadera. Sve čist profesionalac (osim ponekog naturščika, među kojima su neki pokazali prirodnu obdarenost i tragičnu dozu zanosa) došao da posvedoči odanost, jer ako padne vođa, padaju svi, gube se privilegije, poriču obećanja. Filmadžije su ovoga puta posebnu pažnju posvetile imitiranju studentskih protesta: nabavile su svoje motocikliste, bedževe, omladinu, postavili svoje zahteve… sve „kobajagi“. Ćacilend je proširio i otvorio svoje vratnice, upivši u sebe „veličanstveni skup“ rodoljubaca, okupljenih ipak u zabrinjavajuće oskudnom broju.

Od di-džej Žeksa i iznajmljene „omladine“ na njegovom kamionu, preko iznajmljenih bajkera, do Baje Malog Knindže – sve bajato i anahrono. Bajati zvuci, bajata retorika, sigurno su i one pljeskavice bile bajate. I sve kazuje da ekipa mora da ode, odnosno da je već otišla, samo se još u prostoru zadržao trag kao fatamorgana jednog iskrivljenog i lažnog sveta. Nakon nastupa glavnog glumca, radi koga je čitava menažerija i postavljena, i još jednom izgovorenih olinjalih replika, njegova „pristojna“ i „prava“ Srbija, pobunjena protiv „anarhije“ nestala je nepristojnom brzinom. Redari raspoređeni gusto po ulicama stoje besposleni kraj paketa sa vodom, nemajući kome da je ponude jer je izostala očekivana sila sveta, a ni pridošla grla nisu se baš istrošila od klicanja. Ostala su i pisma koja su pisale neke žalosne ili ulizičke ruke, kao varijanta Gogoljeve neme scene, da ih vođa pred kamerama čita, raznežen, lamentirajući nad „blokaderima“ koji ne poštuju njegove žrtve i podvige.

Nedelja, 13. april

Probudio me pre svitanja grč u stomaku.

U sinoćnoj demonstraciji laži i opsene, potlačenosti i sile, u igrokazu izvedenom za naivne oči prilepljene za ekrane (ako na naivnost još iko ima pravo u zemlji u kojoj su i deca postala okata) ima ipak nečeg nakaznog i obrednog, što razjeda temelje identiteta. Sve u njihovim rukama i ustima postaje parodija i karikatura. Ne, nisu mi toliko smetale parole o „spontanom buntu“ „normalnih“ protiv „divljanja destruktivnih sila“. Više su me pogodile slike, simboli i metafore.

Kad sklopim oči vijore se srpske zastave, devojke u narodnoj nošnji nude hleb i so, folklorna družina sa šajkačama poskakuje u ritmu srpskog kola, tužna prilika probušenih laktova sedi na trotoaru sa flašom piva u rukama i čeka fajront, voditeljka političkog programa u negližeu licitira sastav vlade i hapšenje rektora, Ćacilendom odzvanjaju zvuci izvorne muzike pomešani sa ritmovima celodnevne žurke „za sve generacije“, a glavni meštar čestita narodu Lazarevu subotu i ističe zavetnu prirodu svog novog pokreta.

Nema nijednog simbola srpske istorije, tradicije, identiteta koji nisu usisali kao pijavice i opoganili. Sve zajedno disalo je dubokim duhom laži i nihilizma koji ništi celovitost iskustva i postojanja. Gorčina i nelagodnost egzistencije preplavljuju me izazivajući osećaj začudnosti. Groteskno iskrivljeno lice sveta koji prepoznajemo kao svoj budi jezu.

Ali danas je Cvetna nedelja, ulazak Hrista u Jerusalim. Nisu svi odgovori na našim trgovima, treba krenuti putem tajne ka Vitaniji, i dalje, za Jerusalim. U crkvi svetlost praznika, pojanje i agape. Farsu pred Skupštinom niko nije ni pomenuo. Ni reči. Tako treba – oduzeti im realističnost, zaštititi se od pošasti, obitavati u zaklonu.

Ponedeljak, 14. april

Juče je predsednica Skupštine dostojno odbranila titulu „kraljice lapsusa“. Ponovo je zablistala neumorna duhovita razigranost mladosti. Lača Mati nas je bacila u razbrajalice i poslovice, slatko smo se ismejali i spustili tenzije.
Jutros nam već nije tako zabavno, stiže odmazda u liku novog ministra prosvete. Neverica nije dugo trajala – složili smo se da je to sasvim logičan izbor, kazna za nepokorne podanike. Sa takvim ministrom i onim najavljenim „olakšicama“ u es dnevniku, procvetaćemo! Sunce će nas ogrejati!

Mada je „Svenarodni sabor“ razobličio da ni uz ucene, prisile, dnevnice, sendviče politička kvazielita ne može više okupiti kritičnu masu i da nema vitalnu snagu, danas demonstrira da još uvek ima silu (valjda ne znaju da „ko se lača mati…“).
Mislili smo da će u trenutku dubokog rascepa između vlasti i prosvete za ministra predložiti ličnost neeksponiranu, koja nije u toj meri javno diskreditovana kao eksponent vladajuće politike i figura sa ružičastih televizija. Kad mi tamo, a Vuk na vrata! Kome nije bilo jasno koliko nas mrze i koliko žele da rastoče prosvetni sistem, po ministru može da proceni. Ali, sve je to dobro, samo podgreva duhove i ojačava otpor.

Utorak, 15. april

Dan uzavrele atmosfere prepun događaja koji jedan drugi pretiču:

– Studentska blokada RTS-a zbog neistinitog izveštavanja o demonstracijama traje već 24 časa, uz potpisivanje peticije za obustavu disciplinskih postupaka pokrenutih protiv prosvetnih radnika širom Srbije.

– U danu kada je novi mandatar u svom ekspozeu istakao potrebu za društvenim dijalogom radi smirenja tenzija u prosvetnom sistemu, prosvetna inspekcija u Kraljevu pokrenula je disciplinske postupke protiv svih 88 nastavnika „zbog teže povrede radne obaveze“ sa namerom njihovog otpuštanja.

– Na društvenim mrežama i grupama dan su obeležile uznemirujuće objave o liku i delu „nestranačke ličnosti“, kandidata za ministra prosvete i zahtevi da se predlog povuče.

– profesor Albijanić nas je u Skupštini nazvao „najvernijim čuvarima slobode“. Prostaci su ponovo govorili o nama kao rušiteljima škole i države. O kakvom dijalogu može biti reči?

-Studenti stigli u Strazbur!

-Uplate pristigle tokom poslednjih dana od IT sektora i Fondacije „Kavčić“ znače nam u praktičnom smislu, ali još više kao znak podrške i saglasja. Više stotina roditelja naših učenika okuplja se u grupi Podrška i zaista nam pruža podršku, znajući da se time bori za budućnost svoje dece. Finansijsku pomoć koju su nam nudili sa zahvalnošću smo odbili. Kada onoga ko nas uči životu i predaje znanje platimo, uzvišeni odnos učitelja i đaka postaje trgovina i usluga, a ova naša borba nije borba za dinar, već za dostojanstvo.

Sreda, 16. april

Prvi dan uskršnjeg raspusta dočekali smo slikama policije koja pokušava da probije blokadu studenata ispred RTS-a. Izgleda da vlast započinje dijalog.

Jučerašnji sastanak Nastavnog kolektiva u obustavi Filološke gimnazije trajao je dugo. Mnogo pitanja, veliki rizici i odgovornosti, visoki ideali i sve veći pritisci. Ipak, još uvek imamo razumevanja za svačiji glas, još uvek izdržavamo igru živaca (ne)nadležnih sa nama. Naši đaci koji već 10 dana blokiraju školu 24 časa gledaju nas s poverenjem i nadom. Oni ne sumnjaju u ishod. Kako bismo se vratiti za katedru i saopštili da smo ih učili da se bore za pravdu i istinu i podržali ih u toj borbi, ali da smo u njoj poraženi? Kako bismo im objasnili zašto je srpska javnost dozvolila da i njih, i nas, i studente proglase državnim neprijateljima? Ako ovaj hrabri i miroljubivi poziv i vapaj srpske mladosti ostane bez odgovora i razrešenja, čemu se nadamo? Kakvu budućnost čekamo ako sopstvenoj deci podsečemo krila? To bi bilo kao da smo ih učlanili u „Svenarodni pokret“ ili im uručili pasoš u ruke, da otputuju daleko, nepovratno.

Pitam se samo zašto puštate da tako dugo budemo sami u zajedničkoj borbi?

Četvrtak, 17. april

Svaki put kad uđem u viber grupu profesora Filološke u obustavi, obraduje me snaga duha mojih kolega. Uprkos tome što je pobunjni prosvetni radnik u Srbiji bez zaliha novca, a već dva meseca je i bez plate, ili mu se uplaćuje sića od koje se ne može živeti, atmosfera u grupi je živa, nadovezuju se lucidni komentari i opaske. I po tome smo autentični izdanak ovog mirnog „gandijevskog protesta“, kako reče Kusturica, koji od samog početka odlikuje atipična za masovne pokrete energija misaonosti i pronicljivosti pretočena u humor. Vlast se muči sa nama jer naša kritika i pobuna nisu dobile vid sirove snage i fizičke borbe, već krilatih reči, hrabrosti da se misli i zastupa ideja, oslobađajuće i motivišuće duhovitosti. U tome je velika privlačna snaga ove pobune i zato vlast ne uspeva da pokrene javno mnenje protiv nas. Za sada im polazi za rukom samo da nas ujedine protiv sebe.

Dani pred nama doneće odgovor na veliki zalog prosvete i omladine u nameri da pokažemo da sistem u kojem živimo zahteva korenite promene. Ako se one i ne dese sutra, to smisao i prirodu našeg otpora neće dovesti u pitanje, kao ni veru u to da su promene neminovne.

Autorka je profesorka književnosti u Filološkoj gimnaziji u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.