Komunistička zamena teza

Ovo, mada ne doslovno, pisao je general dr Gojko Nikoliš („Memoari“), kada je bio borac u Španskom građanskom ratu. Ta tzv. „zamena teze“ je već tada bila komunistička praksa da bi se izbegao direktan odgovor na delikatno, kompromitujuće pitanje. U komunističkoj praksi je i danas, kako vidimo, upotrebljivo i vrlo se praktikuje i sada.

Kada pitamo: „Ko je kriv za građanski rat, za ’pasje groblje’, za bombardovanje Beograda 1944, za pobijenih 150.000 Srbijanaca 1944. godine (Vasa Kazimirović) ili 200.000 (Dedijer) kada su ’oslobodioci’ iz Bosne nagrnuli da oslobađaju Srbiju (od koga?), kada pitamo ko je bacao u jamu Ponor, kod Miljevine, momke, poslednje vojnike JvuO 1945. godine, koji su položili oružje?“, teza se zamenjuje.

Odmah se prebacuje na Neška Nedića i njegovu želju da se zajedno sa Nemcima bori na Istočnom frontu. Onaj koji je po porudžbini pisao i izmišljao tu „istoriju“ morao je da zna da Istočnog fronta više nije bilo. Taj nazoviistoričar mogao bi da se pohvali da je naišao na budalu koja u avgustu 1944. godine veruje u pobedu Nemaca! Partizanski „istoričari“ su potrošili Račića, pa sada otrcavaju Neška Nedića. Ti „istoričari“ ne znaju (Ali, odakle bi znali? Ko zna gde su tada bili?) da Srbi, koji pamte Račića i Neška Nedića, ne pominju njihova imena sedeći!

Ko je sada na redu da ga otrcava hor partizanskih „istoričara“ i ko će biti solista? Ako oskudevaju u ličnostima, da im pomognem. Znam sigurno (a kako se danas obično kaže: „odgovorno tvrdim“) da je podnarednik Jerotije, član Vrhovne komande JvuO, a možda i uz odobrenje generala Draže Mihailovića, vodio šest meseci ljubav sa jednom Nemicom. Takav kolaboracionizam, izdaja, saradnja sa okupatorom je potvrđena od „mislećih“ (izraz g. Duje Bogdanova) ljudi sa Kalenića pijace i trolejbusa 41 (vozi na Banjičku pijacu), koji su i meni značajan izvor istorijskih podataka, po mom mišljenju isto tako verodostojnih kao i podaci koje navodi poštovani istoričar gospodin Dujo Bogdanov.

U takvoj stručnoj konkurenciji, jedva se usuđujem da pomenem neke događaje, mada slutim odgovor („Podnarednik Jerotije itd.“). Eto, ipak se usuđujem da pitam šta misle partizanski „istoričari“ o „ličkom ustanku“ 1932. godine, kada je komunistički list „Proleter“ u svom decembarskom broju uputio proglas komunistima da se stave na stranu ustaša („Svaki komunista treba da se priključi…“). Ili sporazum komunista i ustaša 1936. godine: „Da se uništi sve što je srpsko i, pravoslavno…“, potpisao onaj što mu je spomenik pred „Politikom“.

Pa onda, ne znam da li smem da citiram Josipa Broza, koji kada je pobegao iz Srbije objašnjava šta je zadatak komunista: „Naš zadatak nije u tome da se organizuje borba protiv okupatora i ustaša, jer bismo u tom slučaju potpuno oslabili sasvim uzaludno, za završnu fazu borbe za oslobođenje, kada će nam snaga biti najpotrebnija. Okupatora imaju da sruše i oteraju iz naše zemlje svetski događaji i Sovjetski Savez.“

Ima još!

Đilas i Velebit u martu 1943. godine u Zagrebu ubeđuju Kašea i Horstenaua:

„Mi se ne borimo protiv vas, Nemaca. Mi se samo branimo. Nemojte nas goniti i nećemo pucati na vas. Naši neprijatelji su četnici. Mi se borimo samo protiv njih.“ („Ein General im Zwielicht“, Band 3, Bohlau Verlag Wien-Koeln-Graz 1988; M. Đilas „Partizanski rat“, Beograd 1979. godine)

Dogovor je poštovan, bez obzira na to što ga je Ribentrop osudio i odbio, ali je „fer plej“ održan. Čak je partizanima određena teritorija na kojoj će se oporaviti, a kasnije, po dogovoru, trebalo je da se sklone negde u Sandžak. Ima još, ali se bojim da će redakcija da odbije da štampa ovako opširan dopis, pogotovu što o partizanima ne pišem ništa novo.

Gospodin Dujo Bogdanov zamera prof. Grujiću što sumnja da se Vojnoistorijski institut bavi falsifikovanjem istorije. I ja bih najdobronamernije objasnio prof. Grujiću da Institut ne falsifikuje nego je bio prinuđen da arhivira „izmišljotine“ (izraz D. B.), koje mu je u ono vreme servirao CK partije. Verujem da oni tada to nisu smeli da odbiju. Inače, o Vojnoistorijskom institutu imam svoje mišljenje i njegov rad zaslužuje moje najveće poštovanje.

Pre četrdesetak godina sam se interesovao za neka dokumenta i prijavio se Arhivu. Jedna stroga, namrštena drugarica u čizmama, pitala me je šta me interesuje i kada sam objasnio šta, rekla mi je da podnesem molbu, što sam i učinio. Kada sam u zakazano vreme došao, opet me je drugarica u čizmama strogo pogledala i rekla mi je da drug načelnik hoće da razgovara sa mnom. Povela me je, prijavila načelniku i ušao sam.

Načelnik, pukovnik u besprekornoj uniformi, sa izgledom i ponašanjem pravog intelektualca, ustao je od pisaćeg stola, brzim koracima mi je prišao, pružio mi je obe ruke da se rukujemo, ponudio me da sednem i između ostalog mi je rekao: „Gospodine Đukiću, Vaš otac, divizijski general Kraljevske jugoslovenske vojske je naš saradnik. Njegov materijal ovde je obiman i čuvamo ga. Dobićete dozvolu da pregledate šta god Vas interesuje, uključujući i strogo pov. Ako bilo šta zapne, molim vas, odmah dođite kod mene.“

Gospodine profesore Grujiću, kriv sam što vam dotični g. Dujo zamera što branite „nevještog početnika falsifikatora istorije“. Stvarno, g. Duje je iskusan u fahu falsifikovanja istorije, pa ću o tome da razmislim. G. Dujo piše dalje: „Falsifikovanje istorije Drugog svjetskog rata u nas je postalo unosno zanimanje.“ I u tome se ogleda njegovo iskustvo!

Prim. dr Dušan Đukić