Foto: Fonet/ Božidar Petrović

Istovremeno Ustav Ukrajine nije dozvoljavao organizovanje lokalnih referenduma. Prema informacijama nezavisnih izvora na referendumu je učestvovalo 32,4 odsto stanovnika Krima, od kojih je skoro 50 odsto bilo za pridruživanje Ruskoj Federaciji. Takve cifre je čak naveo i Savet za ljudska prava pri predsedniku RF. Dva dana kasnije Rusija je aneksirala poluostrvo. To je bio prvi slučaj od kraja Drugog svetskog rata da jedna država uzme deo teritorije druge uprkos normama međunarodnog prava (Kosovo je takođe primer kršenja zakona Republike Srbije i međunarodnog prava, ali ovu teritoriju nije okupirala druga država). Ukrajina je brzo izgubila Krim zato što nije očekivala tako podao i neočekivan udar u leđa od ruskog „brata“.

Aneksija Krima je zapravo planirana mnogo ranije, a Revolucija dostojanstva u Ukrajini postala je samo prigodan povod za agresiju Moskve. Tako se, prema svedočenjima samih ruskih oficira, nekoliko godina pre toga u ruskim vojnim sedištima organizovao konkurs za najbolji plan okupiranja teritorije Ukrajine. Predsednik Putin je u razgovoru sa predsednikom Bušem Mlađim naglasio da Ukrajina nema pravo na nezavisno postojanje. U novembru i decembru 2013. u Rusiji su počeli da štampaju pasoše u kojima je za prebivalište navedeno „Sevastopolj (Ruska Federacija)“. A predsednik Putin je uručivao orden „Za povratak Krima“ gde je kao datum početka okupacije naveden 20. februar 2014, a to je u trenutku kada je u Ukrajini još uvek na vlasti bio bivši legitimni predsednik. Iste godine 15. marta Rusija je blokirala odluku Saveta bezbednosti UN o pripadnosti Krima Ukrajini. Generalna skupština UN je 27. marta nije priznala rezultate krimskog referenduma i potvrdila je teritorijalni integritet Ukrajine u međunarodno priznatim granicama. Pošto je napala Ukrajinu, Rusija je prekršila dokumente koji su u osnovi UN i OEBS, bilateralni sporazum o prijateljstvu sa Ukrajinom, kao i Budimpeštanski memorandum u kome je jasno navedeno da Rusija „potvrđuje svoje obaveze da se suzdržava od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti Ukrajine, kao i da nijedno njeno oružje (a ne samo nuklearno) nikad neće biti upotrebljeno protiv Ukrajine, osim u slučaju samoodbrane. Ukrajina nije napala Rusiju. A izraz „politička nezavisnost“ označava i slobodan izbor svog nezavisnog pravca spoljne politike. Početkom 2014. Ukrajina je za svoj cilj proglasila ulazak u Evropsku uniju, ali nije težila da postane članica NATO, već da ostane neutralna država.

Glavni uzrok za agresiju Rusije na Ukrajinu, a sada i na ceo civilizovan svet, nema nikakve veze sa jezikom, religijom ili čak geopolitikom. Uzrok leži u unutrašnjoj politici Kremlja. U uslovima autoritarne vladavine, korumpirane vlasti i ekonomskog pada potrebno je skrenuti pažnju građana sa domaćih problema i preusmeriti je na traženje spoljnih neprijatelja – u Ukrajini, Siriji, Evropi, Americi. Tome doprinosi i masovna medijska propaganda: još dve godine pre početka rusko-ukrajinskog rata sociološke ankete su pokazale da 90 odsto Ukrajinaca ima dobro mišljenje o braći Rusima, dok je 60 odsto Rusa smatralo Ukrajince svojim neprijateljima. To jest, već tada je Kremlj spremao svoj narod za rat protiv Ukrajine.

U poslednje četiri godine Rusija je pala sa pozicije uvaženog člana međunarodne zajednice na nivo Severne Koreje, preteći celom svetu ratom. Kao što Putin reče u filmu „Svetski poredak – 2018“: „Šta će nam svet u kome nema Rusije?“ Na Krimu se sistematski narušavaju prava etničkih Ukrajinaca i Krimskih Tatara, uključujući i hapšenja, mučenja i ubistva. To je zabeleženo u dvema rezolucijama Generalne skupštine UN. To je prihvatio i Međunarodni sud UN, čije odluke Rusija odbija da ispuni. Rusija je prisvojila i znatne ukrajinske rezerve nafte i gasa u Crnom moru. Poluostrvo više nije mesto za turiste, jer se pretvorilo u pojačanu militarizovanu zonu. LJudi se masovno i primorano sele: Krimčane iseljavaju u Sibir, a na Krim dolaze Rusi; a to je zločin prema međunarodnom humanitarnom pravu. Ista takva strašna humanitarna situacija je i u okupiranom Donbasu, što potvrđuju i izveštaji misije OEBS. Kao što umesno reče američki diplomata Kurt Volker: „Stanovništvo koje govori ruski najviše strada tamo gde se nalazi ruska vojska.“

Ukrajina se već četvrtu godinu bori za svoju zemlju i za svoje pravo da sama sebi uređuje život bez pomoći izdajničkog „starijeg brata“. Evropski izbor Ukrajine je izbor 70 odsto Ukrajinaca. Niko sa strane nema prava da nam govori šta da radimo u rođenoj kući. Neka prvo srede svoju kuću. Ukrajina je, kao i Srbija, neodvojivi deo slobodne demokratske Evrope, u kojoj se poštuju ljudska prava i međunarodno pravo. Zato Ukrajinci sa sigurnošću tvrde: „Kosovo je Srbija, a Krim je Ukrajina“. Nadam se da ću to još češće čuti i od naše braće Srba.

Autor je ambasador Ukrajine u Srbiji