Kriza demokratije

Ona je apatična, iscrpljena, ambivalentna, liči na pacijenta sa graničnim poremećajem ličnosti.

Česta su kolebanja u raspoloženju koja dostižu amplitudu od duboke depresije, do stanja nepodnošljive napetosti.

U frontalnom sudaru sa izazovima surove realnosti skloni smo iznenadnim izlivima besa, ali i dubokog očajanja, uz nadrealnu sliku o sebi kao izabranom narodu mesijanske posebnosti ili patološke nesigurnosti i paranoidne sumnje u sopstvenu vrednost.

Kao i kod većine psihičkih oboljenja ne može se izolovati samo jedan uzrok, već je ovakvo stanje posledica niza faktora.

Jedan od njih jeste serija istorijskih razočarenja koje su Srbi doživeli u poslednjem veku.

Prvo razočarenje bila je Jugoslavija, drugo komunizam, treće demokratija. Svaki od tih generacijskih neuspeha ostavljao je dubok ožiljak koji je deformisao ne samo kolektivno pamćenje, već sposobnost da se veruje i sebi i drugima.

Kada je reč o poslednjem psihičkom slomu posledično rastrojstvo i dalje traje.

Shodno tome, a i analognoj dijagnozi, skloni smo samopovređivanju u vidu pogrešnih izbora i stupanje u vezu, odnosno prepuštanje sopstvenog života u ruke ljudima sumnjive prošlosti i devijantnog moralnog profila.

Srbija nažalost nije usamljen slučaj.

Reč je o pravoj epidemiji u bivšem socijalističkom lageru.

Terapija koja je trebalo da da odgovor na Istočno pitanje posle sloma komunizma u vidu evropskog integrativnog koncepta je u krizi jer je ideološka potka tog kompleksnog procesa u krizi.

Kriza demokratija nastala je njenim pretvaranjem u sopstvenu suprotnost i mutiranjem u ksenofobični populizam.

Došlo je do predoziranja ili do sistemske neželjene reakcije na primenjenu terapiju, pa je lečenje komunizma demokratijom, demokratiju načinilo oboljenjem.

Demokratija se posle pada gvozdene zavese nezadrživo širila svuda po svetu, da su pojedinci zaista poverovali u slavodobitnu konstataciju da nastupa kraj istorije. Ona je kao i sve ideologije koje upadnu u dogmatsku zamku postala invazivna pseudoreligija koja na polzi moralne superiornosti preuređuje svet po svojim aršinima.

Suton komunizma osamdesetih demokratija je reprizirala tri decenije kasnije. Ono što je Avganistan bio za Sovjetski Savez, to je arapsko proleće bilo za Zapad. Ne samo da tekovine demokratije nisu implementirane, već se izbor iscrpio i presušio u pustinjskim prostranstvima Sahare. Demokratija je udarila u zid, zapadna imperija dovela je sebe na ivicu pucanja.

Nije samo geopolitička prenapregnutost ispalila signalnu raketu, već je došlo do kolapsa krvotoka zapadne ekonomije zbog socijalnog raslojavanja, korporativnog društvenog inžinjeringa i špekulativnih finansija.

U istočnoevropskim stabilokratijama suspenzija građanskih prava uz agresivni javni diskurs prema političkoj konkurenciji, fobična ksenofobija izazvana migrantskom krizom koja militarizuje čitavo društvo, fabrikovanje podobne istorije koja revitalizuje totalitarne ideologije prošlog veka i relativizuje zločine koji su ostajali iza njih, predstavljaju etapne faze ka etabliranju zarobljenih država.

Srbija posledično sledi ovaj proces degeneracije. Ona je kroz svoju istoriju često pratila globalne promene i prilogođavale se istim na svoj specifičan način. Šezdesetih godina 19. veka kada je Evropom dominirala meka i tvrda moć Velike Britanije u Srbiji liberali su usmeravali politički kurs mlade kneževine. Sedamdesetih nemačko ujedinjenje širi konzervativizam Starim kontinentom, dok osamdesetih tokom „doba masa“ srpski radikali dobijaju plebiscitarnu podršku.

Globalna kriza demokratije rezonantno degradira srpsko društvo I utiče na njegovo duševno zdravlje. Kolektivni duh jedne zajednice zavisi od njene političko-ekonomske arhitekture, odnosno ekonomska struktura odlučujuće utiče na karakter naroda.

Kakva je socijalna karta Srbije? Kako da radnik bude slobodan ako je plaćen kao sluga? Kako da bude zadovoljan svojim životom ako mu se pola života pretvori u radno vreme? Koji stepen stručne spreme je potreban da bi se prosečan radnik zaposlio u nekoj od fabrika Vučićevog „zlatnog doba“? Koliko traje obuka za zaposlene, koji nivo intelektualnog napora je neophodan i u kakvom je položaju zaposlenik u tom proizvodnom procesu? Upravo taj položaj određuje njegovo ponašanje, njegov način razmišljanja, njegovu psihologiju.

Bezvlasništvo radnika i otuđenje njihovog rada osnovni su uslovi kapitalističke proizvodnje koja ima sve karakteristike gole eksploatacije uz neskrivenu zaštitu države. Ta država umesto da svojim građanima obezbedi uslove rada iznad granice ljudskog dostojanstva, ona koristi privremene i povremene poslove kao oprobani model upotrebe čoveka kao najamne snage koja suspenduje sva svoja prava, od socijalnih, do političkih u korist najmoćnijeg poslodavca. Država je monopolista, pokretač i izvor svih privrednih tokova, a njome upravlja autokrata burbonskog tipa.

Samo promenom proizvodnih odnosa može se menjati anatomija društvene psihe. Trenutna raspodela viška vrednosti gura nas u socijalnu anarhiju, jer na jednoj strani imamo nekontrolisanu akumulaciju kapitala privilegovanog sloja, a na drugoj akumulaciju kolektivne bede. Promenom vlasničkih odnosa nad sredstvima za proizvodnju menja se ekonomska struktura društva, a njenom promenom menja se i društveni karakter.

Shvatimo već jednom. Ne treba mi da menjamo Vučića, mi moramo prvo da promenimo sebe. Promenivši i oslobodivši (ekonomski) sebe promenićemo i Srbiju i učiniti je demokratskom i socijalno odgovornom. U takvoj Srbiji Vučić bi bio na onom mestu koje mu je sudbina ionako namenila – na margini.

Autor je lekar i član Glavnog odbora Demokratske stranke