"Krvavu bajku" uče i češki đaci 1Foto: Freepik

Iako u „Politici“ izgleda nema više mesta za mnoge dobre autore, pa više gotovo ništa u joj nema da se pročita, juče je prijatno njene verne čitaoce (u koje uporno i dalje spada i potpisnik ovih redova) iznenadio bukvalno sjajan tekst njenog dopisnika iz Kragujevca Braneta Kartalovića „Osam decenija od krvavog pira u Šumarica“, povodom godišnjice streljanja u Kragujevcu.

Preporuka: treba ga zato sačuvati za ugled kako o ovome treba pisati ubuduće…

Ovim povodom prisetio sam se nečega što je zanimljivo, a moglo bi se reći i važno.

Ukratko, in medias res, 21. oktobra 1996. kada sam bio već treću godinu dopisnik iz Praga (prvo Tanjuga, a potom fri lans, tj svih drugih) vrati nam se iz osnovne škole na praškim Bohnicama đak drugog razreda, naš sin Arsen, s vrata vidljivo ljut na mene. Pitam ga šta je, a on mi odgovori svojim pitanjem – „Što mi nisi ispričao kako su su u Srbiji Nemci ubijali đake?“. Pitam ga otkud on to zna, a on mi pokaza školsku čitanku sa pesmom „Krvava bajka“ („Krvava Pohadka“ na češkom) Desanke Maksimović. Ukratko, to je bio takav događaj da su o njemu obavezno u školi učili češki đaci…

Verujem da oni i danas uče o tome, kao što su verovatno činili u godinama posle II Svetskog rata. (Neko mi je rekao da je tako isto bilo u Slovačkoj, bar dok je postojala Čehoslovačka, ali to nisam proveravao…) A ne treba isključivati da se o tome učilo i u Poljskoj i drugim zemljama u kojima su Nemci tokom II Svetskog rata vršili teške zločine…

Priču o Arsenovim đačkim danima u Češkoj dopunio bih ovime što izgleda kao vesela anegdota, pa sam je kao takvu i objavio u češkom listu „Česki Denik“ (Česky denik). Evo je prevodu na srpski jezik.

DA LI SU ĆIRILO I METODIJE BILI „JUGOSLAVCI“?

„Nekada davno Česi su bili nepismeni, nisu verovali u Boga i uopšte bili su mnogo nekulturni. A onda su kod njih došla dva „Jugoslavca“, Ćirilo i Metodije, i naučili ih da čitaju i pišu, veruju u Boga…“

Tako je sin potpisnika ovih redova, svojevremeno, kao đak drugog razreda jedne češke osnovne škole na času istorije ispričao svoju verziju misije Solunske braće. Retko ko, međutim, osim istoričara – specijalista, zna da su njih dvojica bili Grci koji su slovenski jezik naučili od slovenske majke i družeći sa decom pridošlica sa severa u tada mešovitom grčko-slovenskom Solunu. Moj sin, kada se posle tog časa istorije vratio kući, sav je sijao od sreće, s malo preterivanja reklo bi se, ličio je na nacionalnog borca, prezadovoljnog posle dobro obavljenog posla. Nisam, naravno, hteo da mu tada možda pokvarim sreću s detaljem o grčkom poreklu Ćirila i Metodija. Rekao sam mu to mnogo kasnije, u vreme kada se u Češkoj retko za „Jugoslavce“ tako kaže – mi smo i za Čehe postali Srbi, Hrvati, Slovenci… Ali, možda je, ipak, bolje da ostane da su solunska braća bili „Jugoslavci“, makar zbog nas koji smo to bili i nemamo se zašto zbog toga stideti, kao što se ni solunska braća nisu stidela svoje slovenske majke i naučenog jezika u igri sa slovenskom decom…

Autor je bio dopisnik iz Praga 1994-2014. mnogih medija, među njima Tanjuga, Danasa, Politike, NIN-a, Ekonomske politike, Nedeljnog Telegrafa, Jutarnjeg lista, Slobodne Dalmacije, Balkanskog Magazina…

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.