Kuda i kako dalje?

Profesoru Jovu Bakiću pripada zasluga što je prvi proročki najavio da će se socijalna katarza srpskog društva odvijati van zamrlih, paralisanih, oguglalih, otuđenih ili na drugi način nefunkcionalnih institucija. Zatim je u više prilika s malim varijacijama podsećao da će društveni konflikti kod nas, zbog bahatosti vlasti, biti neminovno nasilni. Sada smo svedoci tog samoispunjujućeg proročanstva.

Na portalu časopisa „Radar“ od 10. februara prof. Boris Begović daje svoj „predlog rešenja političke krize u kojoj se Srbija nalazi“. On brižno, skoro očinski savetuje Vučiću da „zauvek napusti funkciju predsednika Republike i da se, za sva vremena, potpuno povuče ne samo iz političkog, već iz javnog života Srbije“.

Po Begoviću bi, štaviše, optimalno rešenje predstavljala Vučićeva „dobrovoljna odluka da podnese ostavku na mesto predsednika Republike, i da se odmah zatim nepovratno iseli u neku drugu zemlju“. Obrazloženje zvuči ubedljivo: „toksičnost imanentna njegovoj ličnosti je tolika da on nikako ne može da bude deo bilo kakvog stabilnog političkog rešenja, budući da je njegovo neprestano višegodišnje zagađivanje javne scene i dovelo do današnje političke paralize“.

To deluje kao primamljiva izlazna strategija za razumnog političara, svesnog nastale situacije i okolnosti da mu vreme ne ide naruku. Vučić je, međutim, ličnost „pomerenog“ kova, kako su mnogo puta isticali ne samo obrazovni laici, već i brojni psihijatri i psiholozi.

Čak i kada bi shvatio da je to rešenje najbolje i za njega i za porodicu, sećao bi se iskustva sa Slobodanom Miloševićem, kome je Čeda Jovanović obećao da ga neće slati u Hag. Zato bi u takvoj hipotetičnoj situaciji bez sumnje insistirao da se sve strane, uključujući predstavnike naroda ali i strance (radi međunarodnih garancija), svečano obavežu – najlogičnije je u Narodnoj skupštini – da će dogovor biti poštovan i pod bilo kojim naknadno iskrslim okolnostima. Međutim, trenutno niti kapitulacija može da privuče Vučićevu poremećenu ličnost, niti bi građani – kako pokazuju reakcije na Begovićev članak – prihvatili njegovo bekstvo bez zaslužene kazne.

Poznavaocima Vučićevog karaktera jasno je da bi ga najviše zadovoljilo ubacivanje svojih batinaša među pobunjeni narod, provociranje nereda, pa upad organa sile, uz premlaćivanje i hapšenje unapred odabranih meta. Kako tu predstavu više ne može da proda svojim zapadnim prijateljima, ostaje mu druga omiljena taktika – strpljivo čekanje do iscrpljivanja protivnika. Taj pristup se do sada uvek pokazivao efikasnim zbog neumitnog „zamora materijala“ čak i najmasovnijih građanskih protesta.

Da se poslužimo šahovskim rečnikom, beli je nadmoćan u središnjici, ali crni još uvek može da prevede partiju u za sebe dobijenu završnicu, makar zahvaljujući krađi figura, čemu je sklon, kao i došaptavanju kibicera sa svih strana sveta. Studentski tim, koji igra belim figurama, prerastao je u impresivan građanski pokret, kako to s pravom uočava Tonino Picula. Beli je u naponu snage, pun je vrcavosti, duhovitih i elegantnih rešenja; istovremeno, nosi u sebi i klicu samouništenja zbog predavanja „umiranju u lepoti“.

Upravo te opasnosti svestan je Dejan Ilić, kolumnista „Peščanika“, kada u Nedeljnom programu TV N1 izjavljuje: „Studentski zahtevi su, šta god oni govorili, politički zahtevi. Ako postavite političke zahteve, a ne radite na tome da se ljudima približi politika, da se vrati poverenje u političke procese, ne radite posao koji ste sami sebi zadali.“

Preterano čistunstvo u politici je put u jalovost. Ako se studenti, s dosta osnova uostalom, gade političara, preostaje im da svoj (i naš!) građanski pokret pretvore u sopstvenu politički artikulisanu snagu, zvali je Akademska partija, Prosvetni/Prosvetiteljski pokret, Obnova, ili kako god. Zdušno će biti podržani.

Opozicione političke partije se jesu kompromitovale, posebno prošlog proleća verolomnim kršenjem zaveta o bojkotu izbora i izneveravanjem očekivanja građana da će, u opštem interesu, pokazati jedinstvo. Ipak su se sada složile da im glavni zajednički cilj bude demontaža monstruozne, za državu (ne i za pojedince) finansijski pogubne ideje o projektu Ekspo.

Time su pokazale dve stvari. Prvu, da ipak mogu da nastupe zajedno, i drugu, da su našli način da prošire front, delujući sinhrono sa studentima, ali nezavisno od njih.

Dalji razvoj situacije i eventualni uspeh pobunjenih građana zavise od prihvatanja proste činjenice da postoji samo jedan zajednički protivnik. Dobro su došli svi koji su iskreno protiv njega. Kada se oslobodimo zajedničke nesreće, svako će imati prilike da u demokratskoj atmosferi kandiduje svoje ideje i oko njih prikuplja pristalice.

Uz koncentrisanje na jedinstven cilj, važno je da se fascinantna energija koju su doneli studentski/građanski protesti ne razlije u prazno. Ta moćna sila, koju kao autentičnu pojavu prepoznaje ceo svet, mora da izrodi nov kvalitet, a on bi se ogledao u operativnoj saradnji, studenata, prosvetara, advokata, poljoprivrednika, raznih grupa građana i nevladinih organizacija sa već etabliranim opozicionim političkim strukturama.

Autor je penzionisani profesor Medicinskog fakulteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.