„Kult ličnosti“ potisnuo regulativu

Zbog poremećaja vrednosnog sistema, ali i krize morala, biografije prestaju da budu merilo jer se ne zna kako su i da li su diplome, radna iskustva i nagrade stečene. Jedini lek – meritokratija – postaje neprimenjiv. Epidemija zahvata celo društvo!

Deo krivice za ovakvo stanje snose društvene okolnosti (rat, tranzicija…) koje su uzrokovale brojne anomalije. U njih se, svakako, može svrstati negativna i netransparentna selekcija kadra kao oblik otpora društva sopstvenoj stvaralačkoj energiji. Ta nepravilnost nije mimoišla ni Vojsku Srbije (VS). Posledice se ogledaju u stvaranju „menadžera“ odbrane i izvršioca poslova koji nisu u stanju da postignu potrebne rezultate. Dolaskom na položaje, loši kadrovi se okružuju saradnicima kojima nameću svoje „vrednosti“, jer jedino tako mogu da sačuvaju „autoritet“. Tako se, umesto sticanja znanja i veština, neophodnih za uspeh i napredovanje, pojedinci, kolektivi i sistem, u celini, pripremaju za delovanje u uslovima opadajućih kriterijuma, a time i sposobnosti.

Dok se pažnja javnosti zaokuplja (samo)hvalama i (samo)promocijama aktuelne vlasti koja, uz neizostavno omalovažavanje rezultata prethodnika, ističe da stvara moćnu i opremljenu vojsku – „neuporedivu sa drugim armijama“, sve se češće izražava nezadovoljstvo profesionalnih pripadnika stanjem raspoloživog kadra, sa težištem na nevrednovanju dokazanih vrednosti, nezadovoljavajućem radno-pravnom i materijalnom statusu zaposlenih i negativnom postupanju od strane vodećih ljudi u Ministarstvu odbrane (MO) i Generalštabu, ali i unutar organizacijskih celina. Zbog navedenih i drugih razloga, u poslednje dve godine, VS napustilo je oko dve hiljade profesionalnih vojnika koji su najugroženiji. NJihovim odlaskom anuliraju se efekti uloženog novca u obuku i usavršavanje. Pri tom, prijem zainteresovanih kandidata u službu nije dovoljan za popunu upražnjenih mesta. Ako se imaju u vidu i vreme potrebno za njihovo obučavanje, nepouzdanost rezervnog sastava i sve češći odlazak oficira, podoficira i civilnih lica koji nalaze bolje plaćen posao kod drugih poslodavaca, jasno je da se sposobnost VS dovodi u pitanje. Ministar odbrane Vulin je potvrdio da se kadar „odliva“, ali da ne sme da iznese podatak jer „postoje stvari koje se ne govore javno“?

Kome pogoduje nerealna slika o sistemu odbrane? Ko nije svestan činjenice da osnovni resurs svake, pa i vojne, organizacije čine ljudi i njihovi potencijali. U praksi se mnogo toga dešava suprotno deklarativnom opredeljenju. Naime, brojnim profesionalnim pripadnicima ne pruža se, u potpunosti ili delimično, odgovarajuća šansa da iskažu sposobnosti u obavljanju poverenih dužnosti. Neretko je napredovanje lošijih uz sputavanje boljih, kao i podrazumevanje iscrpljujućeg angažovanja u realizaciji dodeljenih zadataka bez prihvatljive satisfakcije.

Pojedini rukovodioci i nadležni organi MO i VS ne iskazuju adekvatan stepen pažnje upravljanju kadrom, zanemarujući izvesnost da su opredeljujući principi „vođenja“ u službi posvećenost profesiji, znanje, sposobnosti, motivisanost u izvršavanju zadataka i rezultati rada, a ne negativna selekcija koja je nepravedna, ali i štetna jer potiskuje stvaraoce. Izgleda da gube iz vida da se, konstantno, moraju stvarati normativni i materijalni uslovi za pribavljanje (naročito deficitarnog) kadra, uspostavljanje održive strukture i karijerni razvoj zaposlenih, u skladu sa potrebama. Rešenje je u pružanju šanse i podršci najboljima i najzaslužnijima. Ukoliko se rezultati pripišu drugima, gubi se uverenje u opravdanost trošenja energije i emocija. Sa osećajem besmisla i razočarenjem, raste nezadovoljstvo a motivacija jenjava. Zato je za mnoge jedini izlaz – promena radne sredine.

Ne radi se o tome da u MO i VS ne znaju šta bi kako trebalo, već da nekome ne odgovaraju primeri dobre prakse. Mnogi koji se nalaze na bitnim položajima i donose važne odluke nisu spremni da se njihova sposobnost preispita i da se izlože zdravoj konkurenciji. Upadljivo je odstupanje nadležnih od primene propisa kojima se regulišu sistemska i statusna pitanja. Na to ukazuje primer generala Dikovića, kojem je služba trebala da prestane (a nije) 22. maja – po sili zakona. Pri tom, nije iskorištena mogućnost blagovremene procedure za ostanak u službi (uz njegovu saglasnost). Naravno, „vrhovni komandant“ nije bio obavešten jer je opsednut drugim problemima. Za sada nema odgovornih, a general dolazi na posao. Pored „ćutanja administracije“, u prilog mu ide i to što godinu i po dana nije imenovan zamenik načelnika Generalštaba (ZNGŠ). Prema (ciničnom) zapažanju donedavnog vojnog atašea Velike Britanije u Beogradu Sajmona Ficgibona, možda i nema potrebe da Diković ima zamenika. I druga mesta ostaju upražnjena pre nego se stvore uslovi za popunu istih. Najviši stručni i štabni organ sistema odbrane, namenjen za pripremu i upotrebu VS u miru i ratu, nema ni zamenika komandanta Združene operativne komande, kao ni načelnike četiri od sedam uprava. I VMA već nekoliko godina nema načelnika. Primera upražnjenih ili neadekvatno popunjenih mesta ima i na nižim nivoima organizacijskih celina. Nasuprot tome, pojedine starešine koje ispunjavaju uslove ne unapređuju se iz netransparentnih razloga. Neretko se odugovlači sa postupanjem po pravosudnim presudama Upravnog suda, po kojima tuženi organ (MO ili VS), nakon upravnog spora, ima obavezu da otkloni povrede pravila postupka rešavanja stanja u službi i nadoknadi proistekle troškove.

I dok se kao najveći problem potenciraju stanje i nedostatak tehnike, očito je da se VS dovodi u težak položaj zbog zapostavljanja ljudskog faktora. Jedan od razloga je i od realnosti otuđen deo komandnog kadra, na čelu sa načelnikom GŠ VS koji je „ispratio“ pet ministara odbrane i isto toliko „dočekao“. U domenu pretpostavke je ko „upravlja“ kadrom u MO i VS, te da li je po sredi „civilna kontrola“, koncentracija moći ili netrpeljivost u vojnom vrhu. „Kult ličnosti“ je potisnuo regulativu, a kadrovsku službu pretvorio u personalnu. Izgleda da se više pažnje poklanja tome kako, određenim personalnim rešenjima, udovoljiti pojedinim „moćnicima“ nego kako da pravi ljudi i vrednosni kriterijumi dođu do punog izražaja. Odustajanje od propisanih načela može predstavljati „usko grlo“ za dalji razvoj Vojske Srbije.

Neupitno je – politika treba i mora da se bavi sistemom odbrane, ali samo u skladu sa Ustavom i u zakonskim okvirima. Jedino legitiman postupak može obezbediti poverenje profesionalnih pripadnika u svoje pretpostavljene koji donose odluke u oblasti kadrovanja. Pored unapređenja standarda zaposlenih i modernizacije, potreba za unapređenjem upravljanja ljudskim resursima i njihovim potencijalima jedan je od prioritetnih zadataka menadžmenta MO i GŠ Vojske Srbije.

Autor je general-potpukovnik u penziji, nekadašnji načelnik Uprave za ljudske resurse GŠ VS i direktor Inspektorata odbrane