Od teške margine i andergraunda, od rodne Bajine Bašte (1953), užičkog benda „Pank Flojd“ čiji je bio član, časopisa „Vidici“ gde je objavljivao poeziju, užičkog bioskopa „Partizan“ i beogradskog „20. oktobar“ gde se filmski kalio, Basara je danas mejnstrim pisac, na momente čak i konzervativan – u smislu literarne doslednosti. Baš to, samo na drugi način, naglasio je prekjuče i ministar Bradićrekavši da je Basara na tom dugogodišnjem književnom putu „ostao dosledan sebi“. Opet, počastvovani pisac je, uzvraćajući, istakao da je ovo nagrada i za poseban način razmišljanja koji je dugo bio potiskivan, a što pokazuje „tendenciju proširenja duhovnog koridora u Srbiji“. Odatle, do hronične lektire i statusa klasika, mali je korak. I to je, ruku na srce, i satisfakcija za mnoge Basarine čitaoce.

Na neki paradoksalan način, Basara je i politički ostao dosledan, iako se namenjao partija. Prvo je bio član DS, a kad je Koštunica 1992. izdvojio svoju frakciju, pisac je otišao s njim u DSS verujući da je Koštunica ozbiljan desničar, dakle i monarhista. Brzo se razočarao, pa je sa saborcem iz DS i DSS Vladanom Batićem, osnovao DHSS. Kao dosovski demohrišćanin otišao je da bude ambasador na Kipru. Tu je napisao i roman „Srce zemlje“ (o misterioznom boravku Fridriha Ničea na Kipru), koji je, verovatno i pre „Parkinsona“, zaslužio naklonost Ninovog žirija. Posle Kipra, Basara se vraća u DS, mada sa Batićem ostaje u dobrim odnosima. Kao član DS, agituje i glasa za LDP. Kako vreme odmiče, čini se da pisca sve manje interesuju opskurnosti („Fundamentalizam debiliteta“) srpke dnevne politike. Sa starenjem, on postaje sve ravnodušniji. Uključujući i odnos prema Vuku Karadžiću i Dobrici Ćosiću. Koštunica ga sporadično još donekle i inspiriše. Literarni spokoj pronalazi u Panoniji, verovatno zabrinut što je Špengler markirao 2011. godinu kao krajnje kritičnu. Nostalgični „Dnevnik Marte Koen“, aktuelni je „dosledni“ roman ovog velikog pisca.

Brana Crnčevićje Basarin tast. Sa Vidom ima blizance Taru i Relju.