Mazohizam srpskih vlasti

Putujući iz Vrbasa za Bačko Gradište, put me vodi pokraj naftnih polja i crpnih pumpi koje se prostiru neposredno ispred Turije, naselja gde žive ljudi kojima je poljoprivreda osnovna delatnost.

Vredni ljudi, zaljubljeni u zemlju i vični proizvodnji žitarica, šećerne repe, uljarica, i inih poljoprivrednih kultura, koliko do juče nisu ni sanjali kakvo se bogatstvo krije ispod njihove crnice, pored ukrajinskog černozema, najplodnije zemlje u Evropi.

Međutim, ljudi od struke dobro su znali da je Vojvodina basen prebogat naftom i gasom.

Nemci su još tokom Drugog svetskog rata vršili istraživanja u tom pravcu.

Čak su i otvorili prvu bušotinu, ali ih je kraj rata omeo u nastavku realizacije projekta.

Posle obnove zemlje već početkom pedesetih godina prošlog veka počela su naša ozbiljna ispitivanja o mogućnosti eksploatacije nafte i gasa, da bi, posle popriličnih finansijskih ulaganja i korišćenjem najsavremenijih uređaja i metoda ispitivanja, „Naftagas“ 1991. otpočeo eksploataciju najbogatijeg naftnog polja u našoj zemlji.

Treba napomenuti da su, osim ležišta od nekoliko miliona tona nafte, pored naftnih bušotina, izgrađene i dve rafinerije, više stotina pumpi, skladišta, naftovodi i poslovne zgrade.

Dakle, resursi za poštovanje.

Ako se ima u vidu da je danas rezervi nafte u svetu sve manje, da su brojne bušotine, koje su trenutno u eksploataciji, prilično iscrpljene, i da je njihovo korišćenje sve skuplje, da se nova nalazišta i nove bušotine sve teže i po sve većoj ceni otvaraju, bilo bi logično od zemlje, kojoj je bogomdano takvo blago, da ga čuva ko zenicu oka svoga.

Nažalost, za Srbiju to ne važi.

Naši novopečeni vlastodršci, nakon „pobede“ 2000-e, željni prvog miliona, spremni da zemlju stave na doboš ako treba, uz talambase i patriotske parole, pokloniše – to što se nit poklanja, nit prodaje…

Naravno, to se onima koji odlučuju, dopalo, a oni znaju zašto. Znamo i mi, ali se pravimo nevešti, jer nam je tako lakše.

Zato ne treba da čudi da smo poklonili i Borski rudnik bakra i zlata, i građevinska zemljišta po Beogradu i drugim atraktivnim lokacijama, i hiljade hektara poljoprivrednog zemljišta u Vojvodini, i PKB, i ko bi sve stigao da pobroji.

Neko će reći da sve to nije poklonjeno već prodato. Takva tvrdnja je, ako se zna kako i pod kojim uslovima je „prodato“, najblaže rečeno, licemerna.

Naravno, urušavanje Srbije nije moglo proći bez tzv. privatizacije, kada su najbolje fabrike i preduzeća „pokupovali“ novpečeni tajkuni, odnosno mafijaši koji su pre toga bili gologuzani kao i većina stanovništva.

Vrhunac drskosti i otvorenog pokazivanja koliko im Srbija u zbilji ne znači ništa je Nacrt Zakona o izmenama i dopunama Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, koje je sačinilo Ministarstvo finansija, a vlada prihvatila.

Po tom Zakonu taksa koju plaćaju zagađivači koji u vodotoke ispuštaju otpadne vode smanjuje se za hiljadu puta. Zemljo – otvori se! Jednom rečju – neverovatno! Ko još u svetu kaže:

– Samo izvolte. Budzašto uzimajte naša neobnovljiva blaga. Slobodno zagađujte naše vode i naše zemljište. Koga briga?

Tražeći po leksikonu odgovarajuću reč za nepočinstva koja čine vladajuće strukture svom narodu i državi u kojoj stoluju, malo sam se spetljao.

Naime, prva reč koja mi je pala na pamet, što bi neki rekli na prvu loptu, a koja je i dobro zvučala, bila je – mazohizam. Međutim, tumačenje je malo drugačije nego što sam očekivao.

Po leksikonu mazohizam je seksualna perverzija, iako i dalje mislim da se neki potezi vladara, onih pod reflektorima, a možda i više onih u senci, ne mogu drugačije nazvati nego kao svojevrsna perverzija u odnosu na stanovnike zemlje o čijoj dobrobiti bi zapravo trebalo da brinu.

Ili, što bi Frojd rekao, mazohizam je preokrenuti sadizam.

Autor je prevodilac

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.