Mene niko nikada nije pitao... 1Foto: Dejan Milovanović

Ovo je odgovor predsednika opštine Novi Beograd Aleksandra Šapića na pitanje novinara šta bi radio sa izgradnjom „monstrum“ zgrade u bloku 37, protiv čega građani protestuju, u emisiji Dan uživo na TV N1, 26. jula 2021.

U stvari, to je odgovor na većinu pitanja koja se njemu postavljaju, sa više varijacija: ne znam šta bih radio, nisam nadležan, mislim da bi trebalo, ali eto, itd.

On nastavlja kao da nije predsednik jedne opštine, već neki nemi posmatrač: mislim da bi građani trebalo više da se raspituju, jeste da nisu dovoljno informisani, ali i investitor je dao neki novac…

Pa zar nije mogao kao predsednik opštine koji ima uvid u sve planske dokumente bar javno da kaže da je taj projekat u bloku 37 besmislen i na štetu građana, pa šta bude. To mu je valjda u opisu posla?

Ali nije ovo tekst o gospodinu Šapiću, naš proslavljeni vaterpolista je samo savršen primer za to kako stvari (ne) funkcionišu u Beogradu.

Naime, on kao predsednik opštine zaista nije nadležan skoro ni za šta, ali prima platu, i to ne samo on već i 11 opštinskih većnika, kao i predsednik skupštine, zamenik i ostali koji predstavljaju ono što se zove politički sistem lokalne samouprave.

Iako nisu nadležni, ne bi trebalo da ćute o evidentnim problemima koji se nameću građanima, a nameće ih beogradska vlast, čiji su oni, bar „statutarni“ deo.

On predstavlja sistem koji niko od trenutnih političkih aktera ne bi želeo da promeni, jer im odgovara.

U stvari, lokalni politički sistem deset centralnih beogradskih opština najviše služi za udomljavanje stranačkih kadrova koji se ne bave nekim smislenim poslom, već predstavljaju plaćeničku aktivističku vojsku.

Plaćenu od prikupljenog poreza koji bi mogao biti niži kad ga ne bi bilo, na primer.

Za sve što je bitno nadležan je grad Beograd između ostalog jer se statutom Beograda određuju nadležnosti gradskih opština.

Centralne gradske opštine u zavisnosti od stranke na vlasti mogu imati veće ili manje nadležnosti. Ostalih sedam, prigradskih opština, imaju veće nadležnosti, što ima smisla.

Pogledajmo brojeve: deset centralnih beogradskih opština ima ukupno deset predsednika opština sa kabinetima i deset skupština opština sa funkcionerima i ukupno 110 većnika, jedanaest po opštini, koji su svi veoma dobro plaćeni.

I u deset gradskih opština ima ukupno 520 odbornika koji predstavljaju stranačku vojsku, simbolično su plaćeni, ali imaju uvid u sve planske dokumente, lakši pristup administraciji ukoliko treba nešto sa se dogradi ili nadogradi, ili kupi putem javne nabavke, a mogu se kompenzovati i na druge lukrativne načine.

Sve to košta nekoliko miliona evra godišnje, od čega najveći deo odlazi na plate sa doprinosima, retka skupštinska zasedanja i druge troškove koji kao da idu u korist građana, a u stvari koriste tom birokratskom stranačkom aparatu, koji služi samom sebi.

Evo i jednog bizarnog podatka – zbog predizbornih manipulacija gradska opština Vračar je naprasno dobila 63 odbornika iako ima četiri puta manje stanovnika od gradske opštine Novi Beograd, koja ima „samo“ 49 odbornika.

Da li 63 odbornika doprinose boljem životu građana Vračara od onih 49 na Novom Beogradu? Teško.

Šta bi bio smisleno učiniti? Kako prevazići ovaj trošak i kako učiniti lokalnu samoupravu Grada Beograda efikasnijom i jeftinijom, što je i suština pravih reformi?

Najjednostavnije rečeno, centralne gradske opštine, njih deset bi trebalo da postanu administrativni centri Grada Beograda, uz savetodavne skupštine opština ili forume građana čiji bi predstavnici radili volonterski, a koji bi se takođe birali na izborima, i služili bi isključivo za ukazivanje problema i predlaganje rešenja nadležnima u gradu Beogradu.

Biće tu stranačkih aktivista, ali neće imati direktan uticaj na administraciju.

Zaposleni u opštinskim upravama bi ostali na svojim radnim mestima kroz reorganizaciju gradske uprave, kao njen sastavni deo. Nema više navedenih plaćenih stranačkih uposlenika.

Naravno ovome se mogu uputiti kritike, poput, gde je tu decentralizacija odlučivanja, kao da sada postoji.

Trideset godina vidimo da ovaj sistem ne radi, jer se nadležnosti prebacuju između dva nivoa vlasti.

Reći će se, takođe, to su načini da se građani više pitaju, ali ne, to su načini da se stranački aktivisti udomljavaju i da u radno vreme obavljaju poslove za stranku.

Tako je u praksi, teorija ne funkcioniše. Poseban slučaj su mesne zajednice, koje tek ničemu ne služe, izuzev da se tu distribuira industrijska so zimi, što može da se organizuje drugačije.

A glavno pitanje je, koje to usluge građanima pružaju gradske opštine, a da u suštini to ne radi Grad Beograd?

Da nastavimo, izuzev gospodina Šapića, koji svoju poznatost vuče još od sportskih dana, znate li kako se zovu predsednici ostalih gradskih opština? Ili ko su opštinski većnici? Ne?

Vremena su se promenila, nešto funkcioniše, a nešto ne. Ne mogu se sprovoditi reforme, a da ceo sistem ostane isti. Sistem koji nije napravljen za dobrobit građana mora da se menja.

Autor je predsednik UO Centra za razvoj Srbije

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Mene niko nikada nije pitao…”

  1. U centar mete.
    Skupštine gradskih opština su prevelike i sve što rade je kobajagi demokratija.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.