foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Moj prvi dodir sa politikom, a da toga nisam ni bio svestan, bila je lekcija iz istorije: „Mi, deco, živimo u državi koja se po svom geografskom položaju nalazi na raskrsnici svetskih puteva…“ Tada sam to shvatao na dečački način – vedro i optimistično. Početak devedesetih raspršio je te dečačke snove na hiljadu komadića.
Kako je vreme prolazilo, a nizali se događaji, snovi o povratku bezbrižnog časa istorije bivali su sve dalji. Čas istorije i dalje traje, predavač je neko drugi, a ni ja više nisam dete.
Nije tajna da se u našoj državi, odnosno u onome što je od nje ostalo, prepliću strani uticaji. Prepliću se uticaji i velikih i malih. I njihovih „satelita“. I svako vuče na svoju stranu. U glavi mi je slika lešine koju razvlače i lavovi i hijene i lešinari… Tako to sada vidim.
Nije tajna ni da je najlakše biti „diplomata“ ovde, kod nas, na Balkanu. Za sve se pitaju. O svemu odlučuju. Ulicama bezbrižno šetaju. Ne osvrću se. Više i ne kriju šta i sa kim rade. Izmenili su i modus finansiranja. Da pojasnim: svoje zamisli i strategije sprovode preko ljudi iz zemlje domaćina. Vrbuju ih na više načina (ali, kao što imam običaj da kažem, o tome drugi put, ako nekoga bude zanimalo).
Nekada (u bliskoj prošlosti) te usluge su plaćali iz svojih fondova (svaka služba ih ima). Sada više ne. Ne daju novac – daju položaje. Funkcije. Funkcije obezbeđuju moć. Moć obezbeđuje novac. Tako, de facto, dolazimo do samofinansiranja. Tako domaće izdajnike i plaćenike mi sami plaćamo. A ko su oni, tj. ko je izdajnik, pokazaće vreme.
Do zaključka o tzv. samofinansiranju došao sam analizirajući postupke režima Slobodana Miloševića. Osvrnuću se na samo jedan aspekt – službe kao poluge vlasti. Kriza, male plate, a vlast se mora braniti i održati. Da skratim i pojasnim: jedna služba se „samofinansirala“ iz carine, druga iz šverca cigareta, treća iz šverca nafte, i da ne navodim dalje.
Posledice znamo. Osetili smo ih svi, svako na ovaj ili onaj način. Posledice ovog „samofinansiranja“ osetićemo i ovog puta.
Ko se udostoji da pročita prvi deo ovog teksta, postaviće pitanje poente. Sa pravom.
Raspisaće se izbori. Odlučivaće se kako ćemo dalje. Sa kim i protiv koga. Ko i na koji način će uticati na našu volju. Na naš izbor. Pokušao sam da vam, iz svog ugla, ukažem na neke činioce i faktore u toj „igri“. A jeste igra, i ništa drugo. Za velike – samo igra, za nas male – život.
I kako reče Miloš Obrenović: „Buljubašo, carska delijo, ti imaš kud i na drugu stranu, a ja nemam kud nego tud – pa u život ili smrt!“
Toliko od mene.
Autor je bivši inspektor MUP-a i diplomata
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
