Moja tajna fioka

Dosijei službe državne bezbednosti u Srbiji su i dalje apsolutno zatvoreni, nedostupni javnosti.

Lustracija prekršilaca ljudskih prava nije sprovedena.

A u životu postoje mnoge i različite tajne – državne, vojne, službene, poslovne, umetničke, porodične, lične.

Što se tiče potonjih, neke je bolje u jednom trenutku, kada postanu preveliki teret, (raz)otkriti – a neke ipak sačuvati za sebe kao privilegiju i dragocenost.

Priču posvećujem jednoj takvoj, samo odškrinutoj, a i nadalje skrivenoj taman toliko da u svom jezgru ostane samo moja.

I njena, razume se.

Da – ona je beše eksplozija, ljutina, žiška, oštrina, ludost i lepota življenja.

Ponornica i izvor, vodopad duge s više slapova.

Možda i divlja bujica, krajnje retko – privremeni liman.

Umela je da se čoveku preda, još više da te dovede do predaje. Bila je najpre upečatljiv utisak, pa verni otisak – a onda i brazda, čak.

Njena kratka, šiškama ukrašena dečačka frizura, boja lica koja se čudesno preliva, oči koje skeniraju, putenost.

Nesputanost ponašanja i drskosti kojoj nisi mogao odoleti, kojoj i nisi hteo da se odupreš. Obožavala je naročito cigarete, more i – Lisabon. (Možda i mene bar u izvesnom razdoblju.) Vezala me je za sebe, skoro da me je hipnotisala, maltene bukvalno.

Sve dok ne nazreh da idem(o) u pakao, u propast bez povratka.

Jer, bila je raskošna gozba za oči, uši, za moje ruke. Radovala se našim – ne tako čestim – neočekivanim doručcima, kasnim ručkovima i (pred)ponoćnim večerama, ma gde se zatekli.

Šetnjama Kalemegdanom, podignutih okovratnika, čak i sa kapuljačama.

Brzoj vožnji dobrim autom, osobito naglim skretanjima uz nenadanu ručnu promenu brzina. Išli smo na martovski koncert Gorana Karana u Sava centar, bajno se zabavili.

Nekoliko puta je pozajmljivala bez reči – tačnije poklanjala! – novac za duvan (ili nešto opasnije?) jednom mom komšiji, u gluvo doba noći u haustoru zgrade, pri čemu ga uopšte nije poznavala.

Dolazila u moj stan mokra, čak promrzla odnekud.

Hranila je pse lutalice po ulicama, psovala glasno nekulturne prolaznike.

Dobra duša a opaka, žestok karakter, temperament bez premca.

Tražila je da vratim u vodu odmah svaku ribu koju sam u njenom prisustvu upecao.

Znala je da se prepusti, da uživa i u „malim“ i u „velikim“ stvarima.

A onda, naoko bez razloga, u trenu bi se potpuno razočarala, u nešto, u nekoga.

Pa i u mene ponekad.

Uglavnom smo se sastajali u potaji, više noću nego danju.

Ne viđali se mesecima, čak jednom i nekoliko godina – a onda, opet, bez pripreme, bez uvoda, pristajali kao brodice jedno uz drugo.

No, nismo se samo provodili: katkad smo i ozbiljno radili zajedno – prevodili ili redigovali neki stručan tekst, savetovali se oko određenih pravnih pitanja.

Tada se preobražavala u prilježnu i fanatičnu osobu od poverenja – žustro braneći sopstveno mišljenje – posvećenu i hitru, sa sposobnošću da više stvari završi u kratkom roku i to veoma uspešno.

Razumela se i u biznis, u posredovanje, vešto, a vredno zarađivala male honorare.

Umela je da uvredi, da oprosti, da stegne čvrsto, do pucanja – ali i da bogato (po)časti komplimentima, pažnjom.

I svojim vižljastim, svakad preplanulim telom „urođenice“.

Originalna do bola.

Prilično neurotična, otvorena i iskrena asocirala me je na novinarku aktivistkinju, na lik koji je tumačila Barbra Strajsend u filmu Devojka koju sam voleo Sidnija Polaka (sa Robertom Redfordom).

Doista je bilo prekrasno, pravi praznik, celo jedno „pozorište“ varijacija u druženju s njom u aktivnoj dokolici – ali ne bih se kladio da bi bilo podnošljivo u dvoje trajnije živeti.

„Nije to tako komplikovano kao što se priča, ljudski odnosi: često jesu nerešivi, ali su vrlo retko komplikovani“ (Mišel Uelbek, Platforma).

Bilo je perioda kada bismo se tako zbližili da sam u njenim gestovima i rečenicama prepoznavao sebe.

I obrnuto.

A tako nešto ipak ne može da opstane. Može da se obnavlja, ali i tô ne unedogled. Nastaje zasićenje.

Izgubi se i mentalna ili/i fizička kondicija, motivacija, žar.

Ali sam uveren – takva kao ona se samo slučajno i po izuzetku upoznaje, možda samo jedanput.

Jer, nismo mi (samo) vodili ljubav – vodila je (i) ona nas.

Dok nas nije pritisla uza zid, saterala u ćošak.

I romansa i strast s njom dugo – a meni se činjaše kratko! – behu sjedinjene, nerastavljive.

A vreme je dželat, kao i prokletstvo naše nezajažljivosti, nezadovoljstva i ambicije.

„A uprkos svemu, ma šta ko rekao, postoje izvesna bića koja igraju ključnu ulogu u našem životu, koja u njemu zauvek ostave svoj trag; ona, štaviše, taj život preseku na dvoje“ (Mišel Uelbek, Elementarne čestice).

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu