Muke po Uglješi

Džudista, nosilac 4. dana i osvajač brojnih državnih medalja, novinar „Pečata“ i Fokus radija, diplomirani pravnik, doktor ekonomskih nauka, državni službenik, političar i profesor, a povrh svega, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, jedan od očeva osnivača Srpske napredne stranke. Rukovođen svojim moralnim vjeruju doktor Mrdić je 31. oktobra 2025. godine započeo štrajk glađu, duboko uveren da mu je to jedini put kojim može ići da bi izrazio nezadovoljstvo postupanjem tužilaštva u slučaju ispitivanja odgovornosti za pad nadstrešnice novosadske železničke stanice.

Telo nekadašnjeg vrsnog sportiste nije bilo doraslo ovom podvižničkom činu, pa je posle 11 dana prevezan u bolnicu i požrtvovanošću lekara zdravstvene poteškoće su mu u potpunosti otklonjene. Oporavljen, gospodin Mrdić je sa dela prešao na reči, mašivši se pera i u veoma kratkom roku svoje nezadovoljstvo pretočio u amandmane na pet pravosudnih zakona koje je podneo 22. decembra 2025. godine, Narodna skupština ih je 28. januara 2026. godine usvojila, a predsednik Vučić ukazom proglasio 30. januara 2026. godine.

Na taj način je ostvarena Mrdićeva zamisao o prvom koraku ka vraćanju pravosuđa državi i narodu kojim su upravljali otuđeni centri moći pod kontrolom stranih centara moći. To je u suštini ukazom o proglašenju potvrdio predsednik Vučić koji je, pre toga, od saradnika dobio uveravanja da su zakoni u skladu sa Ustavom, a jedina zamerka koju je imao odnosila se na izostajanje javne rasprave i odsustvo konsultovanja sa Evropskom unijom.

Lepo je videti kada Predsednikovo mišljenje deli i jedan drugi predsednik, dr Vladan Petrov, koji je u svojstvu čelnika Ustavnog suda izjavio da sadržinskiih nedostataka nema, već da je reč o „utezanju pravne države“. Iako smatra da je poslanik Mrdić pogrešio što od Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva nije zatražio mišljenje, dr Petrov ističe da bi Uglješinim stopama trebalo da krenu i ostali poslanici pri čemu bi morali da “ … povedu računa o svakom svom koraku, jer mi (kurziv – G. P. Ilić) na suprotnoj strani imamo ozbiljnog protivnika. …

Onaj ko je na strani prava i pravde mora da vodi računa o svakom koraku.“ Dobro je što dr Petrov nije pomenuo unutrašnje neprijatelje, već protivnike, ali je i na taj način doveo u pitanje svoju nepristrasnost s obzirom na to kako je shvata Evropski sud za ljudska prava (reč je stavovima zauzetim, pored ostalog, u predmetima Buscemi protiv Italije, Lavents protiv Letonije i Morice protiv Francuske).

Nezahvalno je tumačiti Mrdićeve reči o stranim centrima moći koji kontrolišu domaće otuđene centre moći, naročito što je to izjavio pre nego što se oglasila evropska komesarka za proširenje, gospođa Marta Kos, i kritikovala usvajanje amandmana u veoma brzom i netransparentnom postupku, bez ikakvih konsultacija. Nasuprot mističnosti Mrdićevih reči, predsednik Ustavnog suda kudikamo je razumljiviji dok govori o packama koje „… nismo dobili od nekog nadležnog tela EU nego od pojedinaca, ma koliko visoko oni bili pozicionirani“, pa i kada pozdravlja odluku nadležnih organa da pošalju pismo Vencijanskoj komisiji u vezi sa „Mrdićevim zakonima“, podsetivši urbi et orbi narod i državu da se Komisija ne bavi ocenom ustavnosti.

I sasvim je očekivano što je dr Petrov sasluživao na tribini, održanoj 23. februara 2026. godine u Press centru Udruženja novinara Srbije, bar dok je bila prisustna Ana Brnabić, predsednica Narodne skupštine. Gospođa Brnabić je svoje relativno kratko prisustvo iskoristila da se pospe pepelom po glavi, pokušavši da opravda usvajanje zakonskih izmena odsustvom namere da se umanji dosegnuti nivo samostalnosti tužilaštva i nezavisnosti sudstva. A svoj nastup je završila rečima koje neodoljivo podsećaju na poznatu pesmu pa bi se mogle i vesifikovati:

„Hajde da to menjamo.
Žao mi je što dolazi post festum
ali sam ovde danas da kažem
– hajde da menjamo“.

Ovaj simulakrum javne rasprave održan je mesec dana pre objavljivanja hitnog mišljenja Venecijanske komisije o „Mrdićevim zakonima“ koje će biti izneto na usvajanje na plenarnoj sednici zakazanoj za 12. i 13. jun 2026. godine. Suština mišljenja Komisije bi se mogla sažeti u Isusove reči da neće ostati ovde ni kamen na kamenu koji se neće razmetnuti. Iako Isus nije mislio na Mrdićev normativni uradak već na Drugi jerusalimski hram, svojevrsni Zid plača pred kojim bi moralni, svestrano obrazovani, mistični i zlehudi Mrdić mogao da tihuje, odnosno jedina odredba za koju je Venecijanska komisija imala reči hvale odnosi se na uspostavljenu nadležnost Visokog saveta tužilaštva da odlučuje o privremenom upućivanju javnih tužilaca. Treba li podsećati da se stručna javnost prilikom donošenja pravosudnih zakona zalagala upravo za ovakvo rešenje, a to je bila i preporuka Venecijanske komisije koju je vlast zanemarila, jer je, kako to reče javni tužilac Radovan Lazić, bila u nekoj vrsti ljubavi sa vrhom javnog tužilaštva koja je sada prestala.

Stradanje Mrdićevo započelo je i pre nego što se oglasila Venecijanska komisija, tačnije nakon što je narodni poslanik Stefan Janjić objavio da je Mrdić, u svojstvu samofinasirajućeg studenta, od 1998. do 2002. godine studirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a po gubitku studentskog statusa pravno obrazovanje nastavio je 2008. godine na Pravnom fakultetu za privredu i pravosuđe u Novom Sadu, završivši ga 2011. godine (dakle, za sedam godina). Iako su brojke po pravilu neumoljive, ne bi trebalo prevideti da je Mrdić svoju normativnu misiju preduzeo na polzu države i naroda, pa je logično da je pravničko znanje pokušao isprva da stekne na državnom univerzitetu. NJegov prelazak na privatni univerzitet belodani je primer „slučaja komedijanta“, a ujedno i preteča mnogo godina kasnije izrečene misli „zlatoustog“ vladike Irineja da su državni univerziteti doživeli kataklizmu.

A kada je reč o pravu i posledicama koje su proizašle iz „Mrdićevih zakona“ čini se da bi našu poslovicu trebalo preoblikovati na sledeći način: Od viška prava glava boli. Drugim rečima, usvajanje i primena „Mrdićevih zakona“ mogli bi Srbiju da „koštaju“ uskraćivanja sredstava iz fondova evropskog Plana rasta u iznosu od 1,5 milijardi evra. Na taj način Uglješine muke prerastaju pitanje njegovog obrazovanja, znanja i veština, i postaju državni problem, na šta je blagovremeno ukazala stručna javnost koja, umesto dodvoravanja vlastodršcima, nastoji da sačuva ostatke ostataka vladavine prava i pravosudnih institucija.

U slučaju da Evropska unija ostane istrajna u vezi sa ispunjenjem preporuka Venecijanske komisije, a predsednik Vučić, suočen sa tamnovilajetskom dilemom i rizikom od gubitka kontrole bar nad delom pravosuđa, proceni da je u ovom trenutku skuplja dara nego mera, došlo bi do zatomljivanja struja u Visokom savetu tužilaštva, pa bi čak i principijeni članovi iz reda javnih tužilaca bili u obavezi da, umesto pitijske neodređenosti, obrazlože razloge za svoju uzdržanost, a Narodna skupština bi se promptno uključila u popravljanje „popravljenih“ pravosudnih zakona.

Visoki savet tužilaštva održao je sednicu 4. maja ove godine na kojoj je doneta odluka o upućivanju pet tužilaca u Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (među njima nisu tužioci koji su postupali u predmetima „Konjuh“ i „Nadstrešnica“), dok je na novi šestogodišnji mandat u Evrodžastu jednoglasno izabrana javna tužiteljka koja je i do sada bila na mestu tom mestu. I ministar pravde je brže bolje krajem aprila formirao radnu grupu sa zadatkom usklađivanja pravosudnih zakona sa preporukama eksperata Venecijanske komisije, održana su već tri sastanka, a za 6. i 7. maj zakazana su javna saslušanja. Pitanje je čemu sve to kada je član radne grupe i dr Uglješa Mrdić, jer ko bi bolje mogao da popravi „Mrdićeve zakone“, i da to bude na dobro naroda i države, do sam Uglješa. Učinio bi to tako da bi ostali samo dugmići.

O tempora, o mores!

Autor je redovni profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.