Nafta, dolar i ostale političke energije 1Foto: Danijel Kulačin

Da bismo razumeli sukob u kom su i dolar i nafta dobili status legitimnog i jednako smrtonosnog oružja, moramo se podsetiti zakona o očuvanju energije.

U svetu kao zatvorenom, uzročno-posledično uslovljenom sistemu, odluka doneta u jednoj dimenziji za sobom povlači sasvim suprotan efekat u drugoj.

Nedavni stres test koji je Tramp sproveo izlaskom iz nuklearnog sporazuma s Iranom i povratkom modelu sankcija, ostavio je pukotine na američkoj vojnopolitičkoj citadeli, otkrivši rastuće slabosti Imperije koja, ako već nije na zalasku, onda nije ni u zenitu. Realnim naftnim resursima Irana suprotstavljena je vrednost dolara s političko-vojnim pokrićem.

Očekivano, Rusija i Kina (svakako pod američkim sankcijama) nisu se dale zbuniti, pa je Kina kao uvoznik preko 30 odsto iranskog naftnog eksporta odmah najavila nastavak saradnje shodno svojim stabilno rastućim potrebama. Mudra odluka Kine da budući ekonomski rast bazira na sopstvenoj potrošnji smanjila je mogućnost njenog uslovljavanja, a da pritom nije oslabila sećanja na sladak ukus američkog tržišta.

Indija, drugi po veličini uvoznik sa oko 30 odsto iranskog naftnog eksporta, ipak se opredelila za nastavak nabavke nafte. Da stvar, po američke interese, bude gora, naftu neće plaćati dolarima, već sopstvenom valutom. Takođe, Indija je odlučila da od Rusa sebi priušti sistem S400, čisto da bi zadržala mogućnost da i dalje samostalno odlučuje.

Turska s druge strane, sa svojim uvozom od sedam odsto iranske proizvodnje, ostala je više nego relaksirana na pretnje Vašingtona, budući da su one tokom poslednjih godina postale svakodnevne. Uz, naravno, nespornu činjenicu da je Iran trenutno najpouzdaniji saveznik Ankare u rešavanju kurdskog problema.

Najveće iznenađenje je bilo istrčavanje Brisela izvan vašingtonskog zabrana s ponudom da ne samo da nastavi s kupovinom 20 odsto iranske nafte, već i s mnogo radikalnijom idejom da kreira paralelni platni sistem koji bi bio van domašaja američke vlade. Oruđa koja stoje na raspolaganju Trampu u borbi protiv dedolarizovane iranske nafte kreću se od sankcija državama i kompanijama i kontrole međunarodnog platnog sistema SWIFT, do uvek verovatne vojne intervencije.

Sankcije jesu moćno oružje sve dok se oprezno koriste u postojećoj političkoj konstelaciji. Ako počnu da se koriste neselektivno i preterano, vlasnik sankcija mogao bi da se nađe u sopstvenoj samoizolaciji. Ne treba previše pameti da se zaključi kako se Vašington u konstantnom sukobu s Kinom, Rusijom, Iranom, pa i EU u poslednje vreme, opasno primakao toj granici.

Da se američka imperija teško nosi s gubitkom uticaja u većem delu Evroazije, a da bi gubitak uticaja na EU mogao za nju da bude fatalan, izračunao je i politički Brisel, nagovestivši da je spreman da postane globalni tas na vagi. Da li će sankcije protiv Irana iskoristiti za popravljanje svog trgovačkog položaja prema SAD i smanjenje odbrambenog reketa koji Tramp zahteva ili su pak ambicije veće, uključujući i one o evru kao rezervnoj globalnoj valuti – pokazaće vreme. Bolji poznavaoci prilika imaće u vidu i stav DŽona Boltona, koji je odmah po najavi saradnje EU i Irana izjavio da Evropa mnogo priča, ali da gotovo ništa ne sprovede u delo.

Paradoksalno, ali istinito oni koji su prvi pozdravili trenutne posledice Trampovih sankcija Iranu bili su predstavnici ruske vojne industrije, koji s očekivanom cenom od 100 dolara za barel do kraje godine, u budućnost gledaju s krajnjim optimizmom. Da rast cena nafte izazvan sankcijama nije samo usrećio Rusiju, već bi ozbiljno mogao recesijom da unesreći globalnu ekonomiju, a time i američku, shvatio je i predsednik Tramp, pa je u formi ultimatuma, ljubazno zamolio vladajuću saudijsku porodicu da iskoristi uticaj među zemljama OPEK-a i sopstvene resurse, kako bi se povećanom proizvodnjom anulirao izostanak iranskih količina i time „ohladila“ cena. Pred izbore za kongres 6. novembra, cena nafte na trenutnom nivou nije preterano ubedljiv razlog da američki birači podrže Trampove republikance.

Ako je saudijska spremnost da deluje na štetu svog iranskog suparnika bila očekivana, najava Rusije da će takođe povećati proizvodnju nafte i time svom iranskom savezniku izbiti glavni odvraćajući adut u vidu skoka cene nafte, svakako nije. Za razumevanje ruske odluke u višedimenzionalnom poretku monetarnih, energetskih, političkih i vojnih odnosa ne treba izgubiti iz vida da je za zagovornike dolarske dominacije glavna meta napada ne Iran, već Rusija kao pionir dedolarizacije. Strategijom perifernog udara na Iran, Zapad je zapravo ojačao položaj svog glavnog suparnika, pod uslovom da prećutni rusko-iranski savez preživi trenutna iskušenja.

Potvrda da je Rusija glavna meta došla je sa izjavom Rajana Zinkea, Trampovog šefa za unutrašnje poslove, kako SAD razmišljaju o pomorskoj blokadi ruskog izvoza nafte. Sem što je imala za cilj da opomene EU da njihovi ekonomsko- politički interesi bez američke vojne snage i nemaju neku budućnost, ona predstavlja i izjavu o nameri bankarsko-finansijskog sektora da su sva sredstava za očuvanje snage dolara dozvoljena.

U svetu u kom dolar dominira, talačke uloge nije ništa manje pošteđena ni politička volja građana SAD. S finansijskim sektorom kao najvećim, koji sa preko 20 odsto doprinosi bruto domaćem proizvodu američke ekonomije, Tramp najvećeg suparnika nema van sopstvenih granica, već upravo na Volstritu.

Autor je predsednik Srpske lige

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.