Novo pismo jednog profesora: I studente ubijaju, zar ne?

Nepomenik je pre nekoliko dana rekao da je tragična smrt studentkinje Filozofskog fakulteta, koja je bila povod za upad policije u rektorat Univerziteta u Beogradu, ubistvo. Ono što je poznato je da je njen pad s petog sprata Filozofskog fakulteta povezan s upotrebom pirotehničkih sredstava. Nijedno nadležno telo, a to su policija i tužilaštvo, nije potvrdilo da se radi o ubistvu, iz čega proizlazi da predsednik zna nešto što mi ne znamo.

Pa hajde da se podsetimo: ko je u novembru prošle godine gađao studente i građane pirotehničkim sredstvima? Bili su to huligani iz Ćacilenda pa ako se stvarno radi o ubistvu, znamo gde treba da se traže ubice.

Ali među potencijalnim krivcima nisu samo huligani. Pre nedelju dana je Nepomenikov ministar informisanja Boris Bratina pred kamerama izjavio da studenti „nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“. Nije li to javno priznanje sadašnjih i budućih ubistava? Ako imate bilo kakve dileme o tome da li je Srbiji mesto u EU ili u nekom savezi sa Rusijom, podsetio bih na snimak ministra Bratine koji je sa nepunih 50 godina života urlao na mikrofon “Ili ste Srbi i protiv ulaska u Evropsku uniju ili ste protiv Srbije… Sad ćemo da vam pokažemo šta mislimo o ulasku u Evropsku uniju” i zapalio zastavu EU.

I to se sve desilo u nedelji kada je obeležen Dan studenata, kada smo se prisetili Žarka Marinovića, koji je stradao u studentskoj blokadi i štrajku na Univerzitetu u Beogradu 1936. godine. Solidarnost je tada pokazala snagu. Studentski protesti su se proširili celom Jugoslavijom i istovremeno zahvatili i Zagrebački, LJubljanski, Skopljanski i Subotički univerzitet. To su bila turbulentna vremena pred Drugi svetski rat, kao i danas pred Treći.

Žarko je stradao kada su policija i tadašnji ćaci huligani, nacionaliste koji su se zvali „Orjunaši“, pokušavali da zauzmu zgrade fakulteta. Orjunaš Slobodan Nedeljković, tadašnji „student koji želi da uči“, je nožem napao studenta u blokadi Jovana Šćepanovića, a Žarko je braneći ga dobio dva uboda od kojih je smrtno stradao. Ubicu je na sudu branio lično Dimitrije LJotić, kojeg savremena Lomparijana rehabilituje kao pozitivnu istorijsku ličnost. Međutim, studenti su pobedili i odbranili autonomiju univerziteta od policije i Orjunaša, a tadašnji rektor Vladimir Ćorović koji se zalagao za „univerzitetsku policiju“ je smenjen.

Žarko Marinović nije bio prva žrtva studentske borbe. Studenti su od 1931. do 1941. održavali antirežimske protestne zborove (preteče današnjih plenuma) na fakultetima. Nažalost, Marinović nije bio ni prvi ni poslednji jer u tom periodu je nekoliko studenata ubijeno ili stradalo od posledica ranjavanja, a preko dve hiljade je bilo uhapšeno.

U januaru 1935. je čak bio osnovan koncentracioni logor u Višegradu gde su smeštali studente. To je bio povod za velike studentske proteste u februaru te godine. Studenti su blokirali zgradu Univerziteta na Studentskom trgu i štrajkovali glađu. Policija je opkolila zgradu i pokušala nasilno da uđe, a zatim i pucala na studente iz vatrenog oružja. Studenti su se branili kako su znali i umeli, ciglama, školskim klupama i raznim predmetima. Tako su ubili studenta prava Mirka Srzentića, posle čega su uspeli da prodru u zgradu, gde su uhapsili više stotina studenata. Ipak, studenti su pobedili jer je u martu 1935. višegradski koncentracioni logor zatvoren.

U junu 1967. godine, policajac je u Berlinu pucao u potiljak studentu Bennu Ohnesorgu tokom protesta protiv autoritarnog iranskog šaha Reze Pahlavija koji je bio u zvaničnoj poseti Zapadnoj Nemačkoj. Policija je izmislila priču da je policajac pucao u samoodbrani i taj hitac je promenio nemačku istoriju kao povod za studentski pokret ’68. Četiri decenije kasnije je u istočnonemačkim arhivima otkriveno da je policajac bio saradnik Štazija – obaveštajne službe DDR-a.

Ovo je važna lekcija za vas jer u Srbiji danas deluju ruske obaveštajne službe koje pomažu režimu. O tome su pisali i Helsinški komitet i druge civilne organizacije u svojim izveštajima. Ruske službe su učestvovale na velikom protestu 15. marta, nakon čega im se Vulin javno zahvalio na podršci u „borbi protiv obojenih revolucija“.

Godine 1968. u Meksiku, samo deset dana pre Olimpijskih igara (paralela sa ambicioznim EXPO projektima je očigledna), vojska je masakrirala stotine studenata na Trgu tri kulture u Tlatelolcu. Režim je tvrdio da su studenti prvi pucali, ali su dokumenti decenijama kasnije dokazali da su snajperisti bili vladini agenti provokatori.

Stariji pamte sliku studenta ispred tenka na Trgu Tiananmen 1989, kao i hiljade mrtvih studenata u Pekingu koji su tražili demokratiju. U Kini je sistem izabrao opstanak kroz masakr jer studenti nisu uspeli da na svoju stranu privuku ključne poluge vojske i radništva na vreme.

Studentska borba je negde uspela, negde nije i to je realnost. Studentskih žrtava je, nažalost, uvek bilo, ali one su bile brojne samo tamo gde je studentski pokret imao slabu organizaciju, nepotpun politički program i strategiju. Vi imate organizaciju koja je plenumska i imate radne jedinice, ali sada je važno da radite na vođstvu, programu i izbornoj strategiji. Pri tome mislim i na strategiju kako da se dođe do izbora.

Akademska mreža je pre neki dan predala preko 20 hiljada potpisa sa zahtevom za izborima. Nepomenik je prvo lažno najavio moguće izbore na Vidovdan, a onda je rekao da letnjih izbora neće biti ako će biti velika kriza u svetu. Dakle, od toga ništa – pošto svet ne pamti veću krizu još od Kubanske krize 1962.

Istorijski primeri koje sam naveo u ovom pismu sadrže važne poruke za vas, čak i u kontekstu obeležavanja Uskrsa. Isus je bio razapet na krst jer se kao i vi mirnim putem borio protiv zla, a njegova žrtva kao i žrtve hiljada studenata koji su se borili za slobodu treba da nam budu lekcija koju danas nećete čuti u crkvi. SPC je odavno prešla na stranu Poncija Pilata sa kojim je sada i potpisala ugovor o osnivanju (para)Univerziteta Svetog Save.

Dakle, crkvi ne verujemo, ali verujemo vama. Verujemo da će studenti pobediti! A onima među vama koji veruju u Isusa, želim Srećan Uskrs! Hristos Voskrese!

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.