Novo pismo studentima: Habermasove ideje u studentskom pokretu

Dragi studenti,

Pre nedelju dana nas je napustio jedan od najvećih mislilaca 20. i 21. veka, Jirgen Habermas. Njegova smrt nosi duboku društvenu težinu ne samo zbog toga što je bio intelektualni uzor Zoranu Đinđiću, nego i zbog toga što njegova teorija precizno secira anomalije trenutne situacije u Srbiji i svetu.

Čuvena anegdota o Đinđiću koji uskače kroz prozor Habermasove kancelarije jer su vrata bila zaključana, izazvala je Habermasov komentar: „Vi ste ovde ušli kao Sloveni u Evropu“. Taj čin oslikava Đinđićevu, a danas vašu, potrebu da se „upadne“ u krugove razuma koji su često zatvoreni za one sa periferije. Đinđićev mentor nije bio Habermas lično, već njegov učenik profesor Albreht Velmer pa je Đinđić bio svojevrsni Habermasov intelektualni unuk.

Đinđić je, kao i moja malenkost, od Habermasa naučio da intelektualac nema samo obavezu da misli, već i obavezu da javno deluje. Vi nastavljate tu tradiciju „radikalnog reformizma“ koju je Habermas zagovarao, a Đinđić sledio. Ovaj koncept, dakako, nema veze s „radikalima“. NJegovi glavni protagonisti bili su Mahatma Gandi i Martin Luter King, koji su se borili nenasilnim metodama jačanjem komunikativne slobode i javne debate – nasuprot praznim revolucionarnim fantazijama radikalne levice, koja je prisutna i u Srbiji.

Jedan od Habermasovih najvažnijih doprinosa je analiza „javne sfere“ prostora u kojem se formira javno mnjenje kroz racionalno-kritičku debatu. Habermas je otkrio problem „refeudalizacije“ javne sfere, proces u kojem građani gube ulogu aktivnih učesnika i postaju puki pasivni potrošači političkog spektakla i kampanja.

U Srbiji mediji sa nacionalnom frekvencijom, uključujući i RTS, predstavljaju paradigmatičan primer te refeudalizacije. Umesto da mediji služe kao forumi za debatu, oni su kuhinja za širenje mržnje i laži. Habermas bi u ponašanju tih medija prepoznao „manipulativnu publicitetnost“ – korišćenje simbola i emocionalnih provokacija kako bi se onemogućio svaki racionalni argument.

Habermas razlikuje dve vrste racionalnosti: stratešku i komunikativnu. Strateško delovanje je usmereno na uspeh; onaj ko deluje strateški tretira druge ljude kao objekte kojima treba manipulisati da bi se postigao sopstveni cilj. Nepomenikov režim deluje isključivo strateški: namešta izbore, donosi zakone radi učvršćivanja moći, postavlja svoje ljude u Ustavni sud, policiju i pravosuđe – a cilj je bogaćenje političke elite.

Nasuprot tome, komunikativno delovanje je usmereno na razumevanje. Ono podrazumeva da su učesnici spremni da testiraju svoje tvrdnje u otvorenom dijalogu. Vaši studentski plenumi su laboratorije komunikativnog delovanja. U njima se ne odlučuje preglasavanjem na osnovu sile, već kroz proces deliberacije gde svaki glas mora biti saslušan pod uslovima „idealne govorne situacije“ – bez unutrašnje ili spoljašnje prisile.

Habermasov „Princip D“ nalaže da samo one norme mogu pretendovati na važnost koje bi mogle dobiti saglasnost svih onih na koje se odnose u praktičnom diskursu. Ovaj princip je ključ za vaše protivljenje projektima poput iskopavanja litijuma (projekat Jadar) ili izgradnje hotela Trampovog zeta na mestu Generalštaba. Kada se takva odluka donosi bez uključivanja lokalne zajednice i bez slobodnog pristupa informacijama, ona predstavlja „kolonizaciju sveta života“ od strane sistema moći i novca.

Jedan od Habermasovih najsnažnijih koncepata je podela na „sistem“ (državna administracija i tržišna ekonomija) i „svet života“ (sfera porodice, kulture i svakodnevne komunikacije). Habermas upozorava da sistem teži da „kolonizuje“ svet života, namećući logiku efikasnosti i profita tamo gde treba da vladaju moralne norme i ljudska solidarnost.

Ekološki protesti su pobuna sveta života protiv takve kolonizacije. Kada režim pokušava da pretvori plodnu zemlju u rudnik bez legitimnog dogovora sa građanima, ona tretira te građane kao puke faktore proizvodnje ili prepreke u administrativnom planu. Habermasova teorija nam govori da takve odluke nemaju demokratski legitimitet jer su nastale u „blokovima normativno prazne socijalnosti“ gde vladaju samo eksperti i tehnokrate.

Vi vraćate ove teme u javnu sferu, generišući „komunikativnu moć“ koja će kad-tad primorati sistem da položi račune. U državi koja je decenijama zarobljena u „ustavnom nacionalizmu“ – gde je Ustav služio za privilegovanje jedne etničke grupe koja je zbog toga ušla u ratove koje je izgubila – Habermasova ideja „ustavnog patriotizma“ deluje kao spasonosni lek. To je patriotizam koji je promovisao i Đinđić, a koji dominira i u Vašem narativu. On zagovara da se lojalnost građana ne vezuje za „krv i tlo“, već za univerzalna demokratska načela, ljudska prava i pravne procedure definisane ustavom. Ustavni patriotizam nije apstraktan – on u Srbiji danas znači zahtev da država poštuje sopstvene zakone.

Kada vi, studenti, insistirate na autonomiji univerziteta, na nezavisnosti sudstva i da policija postupa po zakonu, vi ste prave patriote u habermasijanskom smislu. Vi ne tražite Srbiju koja se temelji na mitovima o „nebeskom narodu“ koji se promovišu u udžbenicima istorije, već Srbiju koja je „horizontalni društveni ugovor“ građana.

Međutim, i Đinđić i vi ste se ponekad uplitali u mrežu nacionalizma, verujući da ćete tako ujediniti narod. Međutim, vama to ne treba jer narod je već stao uz vas, ali treba da komunicirate konkretne teme kako bi se narod zarobljen u decenijama medijske propagande prosvetlio.

Ali u Vaš pokret se, osim radikalne desnice, mestimice uvlači i radikalna levica. Habermasova pozicija tokom studentskih protesta 1968. godine bila je složena. Iako je bio kritičan prema policijskoj brutalnosti, on je oštro kritikovao studentsku radikalizaciju, koristeći termin „levičarski fašizam“ da opiše akcionizam bez teorijske osnove. Kasnije je priznao da je taj termin bio preoštar, ali je njegova osnovna pouka ostala validna: demokratska promena zahteva „radikalni reformizam“, a ne nasilnu revoluciju koja uništava same institucije slobode koje treba da nas zaštite.
Vaš pokret je dokaz da je „duh prosvetiteljstva“ u Srbiji živ. Vaša moć ne leži u pesnicama, već u vašoj sposobnosti da generišete bolji argument. Zato nastavite da kritički preispitujte svoje stavove, pre svega strategiju čekanja raspisivanja izbora jer dosadašnji izbori su pokazali da se na njima ne može pobediti, a to će se videti i 29. marta.

Godinu dana je prošlo od kada ste pozvali građane da se okupe u zborove građana – to su forumi za javni diskurs od lokalnih do državnih pitanja koje trebate iskoristiti da dođete do rešenja koja će promeniti sistem. Međutim, vi treba tamo da informišete javnost (npr. o tome kako je režim pokrao izbore), da definišete ideje (npr. da građani raspišu izbore) koje će se diskutovati na tim zborovima građana. Tako ćete oživeti javni diskurs u celoj Srbiji, a ne samo na centralizovanim skupovima u većim gradovima.

Habermas je preminuo, ali njegova vera u razum i moć običnih ljudi koji diskutuju o zajedničkoj sudbini ostaje vaš najvažniji alat. Zato iskoristite zborove građana kao ćelije slobodnog javnog diskursa koje će dovesti do smene autoritarnog režima.

Autor je univerzitetski profesor i stručnjak za tranzicionu pravdu (ime i prezime poznato redakciji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.