Jovan Komšić Foto: Stanislav MilojkovićKad je o razlozima partikularizma i tribalizma reč Majkl Volcer misli da se kod nas ponovilo ranije evropsko iskustvo uvođenja različitih “naroda” u politički život i njihovog izdvajanja iz nasleđenih, višenacionalnih državnih okvira.
Stoga je sklon da postsocijalistička odvajanja tretira kao funkcionalni instrument postizanja, odnosno očuvanja demokratije. Međutim, sumnjajući da se za takve slučajeve u Istočnoj Evropi uopšte može naći nekakvo pravedno rešenje, on kaže: “izgleda da ne postoji nikakav human ili pristojan način za razdvajanje plemena”.
A kad su posredi perspektive demokratije, pomenuti filozof procenjuje da, uz sve teškoće, manevarski prostor ipak postoji i da principijelno rešenje treba tražiti u političko-demokratskim celinama, koje su teritorijalne, a ne kulturne. S obzirom da demokratija ne poznaje prirodne celine, već neutralne države, tvrdi da plemena moraju biti naterana da se skrase u građanskom okviru – jedni pored drugih – i to, na način, da “dominacija jednog plemena ili odustajanje od plemenske svesti svih, ne može da bude jedina mogućnost”.
Zato je, u traganju za objašnjenjem i dobrim rešenjem naših problema, itekako korisno da razumemo logiku kojom Volcer dospeva do zaključka da je “… najveći zahtev morala, središnji princip svakog univerzalizma, taj da iznađemo neki način da se angažujemo u toj aktivnosti, živeći u miru sa drugim akterima”.
Pored ovog, filozofsko-moralnog, i u korpusu politikološko-socioloških odgovora na pitanje: kako se dolazi do demokratije, miroljubiva interakcija je u samom vrhu uslova, koji olakšavaju proces. Sartori (Đovani) upravo počinje od tog principa, naglašavajući da “demokratija pretpostavlja ‘politiku kao mir’ (ne politiku kao rat o čemu je teoretisao Karl Šmit)”. Dodaje tome autonomiju građanskog društva, sekularizaciju politike i uverenja u pluralističke vrednosti. Naročito podvlači da “kulturni faktori i religiozni faktor mogu da imaju veću težinu od ekonomskih ili socioekonomskih uslova”.
A kad su u pitanju nacionalne identitetske granice, koje nas primoravaju da ipak budemo svesni pluralnog principa – u smislu postojanja istog faktora (granice) i kod drugih nacija – Volcer razložno sugeriše kako suštinsku poziciju za kritiku nacionalizma valja tražiti pre svega u njegovom odnosu prema drugim nacijama, a manje u kvalitetu unutrašnjeg života nacije. Tragom takvog principa, ne pokazuje razumevanje za bilo kakvo opravdanje “asimilacije, integracije i unifikacije unutar i između država”.
Naprotiv, pozitivno se određujući prema multikulturalnoj ideji “nacije nacionalnosti”, on uverljivo pokazuje da je takva zajednica “… spojiva sa svakim političkim okvirom koji dozvoljava kulturni pluralizam i različite načine života”.
Iz ovakvog rakursa očito ne sledi da se sve što se desilo i što se dešava na tranzicionim, jugoistočnim, “zapadnobalkanskim” prostorima Evrope mora posmatrati kao zakonito nastali hibrid i “prolazna kriza” evolucije – što u nedrima “zakasnelih nacija” razigrava kratkotrajne i, sa stanovišta rezultata, uglavnom funkcionalne tradicionalističke igrokaze?
Nije valjda jedina formula egzaktnog suočavanja sa današnjim, ne retko suludim, “baratanjem” vremenom i prostorom ona Gelnerova (Ernest), da manju ili veću dozu varvarstva u međuplemenskim razračunavanjima – shodno pravilu: “Čini drugima ono što je bilo činjeno tebi” – treba shvatiti kao cenu koja se, ovde, neizbežno mora platiti u procesu stvaranja “prirodnog spremišta” političkog legitimiteta – na principu stapanja volje, kulture i države?
Uz sve rizike od eventualnih prigovora za naivno moralizovanje tako moćnog i tako večnog fenomena volje za moć – što u politiku ugrađuje Makijavelijev princip: “kada vas čin optužuje, rezultat vas opravdava” – ipak smatram da je za samu prirodu nacija na ovim prostorima poražavajuće što se u red „funkcionalnih” odgovora na “novi stil podele rada” i “glad za industrijskim obiljem” svrstava i nekakav, gelnerovski, “privremeno iznuđen”, naglašeno nasilan i etnifikovan model međunacionalnih i međuljudskih interakcija.
Danas smo, nažalost, svedoci upravo takvih nastojanja da se ishodi ekstremno surovih i, u osnovi, podrobno isplaniranih i izvedenih ratnonacionalističkih poduhvata za “odbranu nacionalnog identiteta” predstave kao “izuzetna postignuća” istorije i, kao takva – “očišćena” od belega zverske proizvodnje “nemogućnosti zajedničkog života” – ideološki neopozivo interiorizuju u svesti pripadnika novoformiranih država-nacija i drugih kvazidržavnih tvorevina, na prostorima bivše Jugoslavije. U toj činjenici leže i razlozi što je u ovoj knjizi o prividima i realnostima identiteta i demokratije detaljnije razmotren problem početka.
Jedna dimenzija inicijalnog momenta u začinjanju novog ciklusa povesti ovekovečena je latinskom izrekom da se na početku svakog političkog poretka nalazi zločin. Druga, pak, linija analize izvedena je shodno značenjskom polju antičkog identiteta početka i principa. U tom smislu, Valtazar Bogišić preveo je čuveno Katonovo (Marko Porcije) pravilo rečima: “Što se grbo rodi ni vrijeme ne ispravi”.
Tragom takvog nauka, dodaću da, u našem slučaju, ima smisla da “novi početak” (razaranja – stvaranja) posmatramo posredstvom sledeće teze: Istorijski “budžak” u kome smo se obreli – zamračen ciničnim ignorisanjem damara svetskog vremena (Brodel) i tribalističkom “obradom” identiteta – nije opredeljen nekakvim fatumom balkanske istorije.
Naprotiv. Ćorsokak je determinisala svesna akcija nacionalističkih centara političke moći i njima bliskih kulturnih elita. Pretpostavke za mirnu opciju tranzicije – od socijalizma ka kapitalizmu; od jednopartijske hegemonije ka pluralističkoj utakmici; od samoupravne federacije ka drugim opcijama federalizma, konfederalizma, pa i mirne disolucije države – postojale su.
Međutim, očigledno je da su najuticajnije elite vlasti i kulture, etnifikujući vlastite političke strategije (deceniju i više, uoči krvavih sukoba devedesetih), uvrstile i nasilje u fond strukturalno proizvedenih, potencijalno “iznuđenih” i, time, navodno “legitimnih” sredstava “suverenizacije” nacije-države.
Slobodan Milošević procenio je da, na Gazimestanu (1989), upravo to treba da obznani domaćoj i svetskoj javnosti. “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene (kurziv J.K.)”, izjavio je svenacionalni Vođa pred egzaltiranom milionskom masom. Na drugoj, tada, nažalost, nevidljivoj strani političkog uma, Milovan Đilas beleži 10. avgusta 1989:“Srbi sa sadašnjom politikom srljaju u građanski, nacionalno-verski rat koji će izgubiti… Republike su se organizovale u suverene države i promene spolja, konkretno iz Srbije, nisu moguće bez konflikata” (Raspad i rat, Dnevnik 1989-1995).
Nastavak u ponedeljak
Autor je politički sociolog, redovni profesor Univerziteta u Novom Sadu (u penziji)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
