Obespravljeno radništvo i privilegovani poslodavci 1Foto: Medija centar

Radnici Srbije slave Praznik rada, a nema ih ni u Ustavu ni u Zakonu o radu. Oni koji rade u radnom odnosu nazivaju se – zaposleni, dok oni koji rade van radnog odnosa imaju kolokvijalni naziv „radnoaktivna lica“. I jedni i drugi rade kod domaćih ili stranih poslodavaca, o kojima Zakon o radu brine privilegijama. Obespravljenih radnika najviše ima kod domaćih i stranih poslodavaca privilegovanih bliskošću sa nosiocima političke vlasti.

Oni koji rade u radnom odnosu ostvaruju prava zajemčena članom 12. Zakona o radu. Onima koji rade van radnog odnosa zajemčena prava nisu utvrđena, pa ih poslodavci izlažu neprimerenim uslovima rada.

Zato je neophodno da Zakon najpre i njima obezbedi zajemčena prava, da bi potom član 5. stav 1. izmenom dobio sledeću sadržinu: „Zaposleni, u smislu ovog zakona jeste fizičko lice koje radi u radnom odnosu ili van radnog odnosa“. Tako bi i radnici koji rade van radnog odnosa dobili: pristup sindikatu (jer to obezbeđuje član 6. Zakona); pristup sistemu socijalnog dijaloga i kolektivnog pregovaranja (jer to obezbeđuje Član 239. Zakona); pristup posebnom režimu sudske zaštite u radnom sporu (što obezbeđuje član 195. Zakona); pristup štrajku (što obezbeđuje član 61. Ustava). A time bi se znatno unapredio njihov položaj.

Prema članu 37. stav 2. Zakona o radu, radni odnos na određeno vreme može da traje najduže 24 meseca. Ali, po stavu 5. istog člana, poslodavac sa istim zaposlenim može da zaključi novi ugovor: da bi zamenio istog ili drugog privremenog odsutnog radnika, da bi radio na istom ili drugom projektu i da bi strani državljanin ili lice bez državljanstva nastavio rad bez ograničenja. U svim ovim slučajevima radni odnos na određeno vreme može trajati i duže od 24 meseca, a sa uvećanjem broja zaposlenih koji nastavljaju da rade i nakon isteka prethodnog ugovora, uvećava se i broj zaposlenih izloženih riziku da im radni odnos prestane istekom svakog ugovora u nizu njihovih obnavljanja.

Pošto strepnja od tog rizika odgovara poslodavcima (jer zaposlene čini pokornim), oni često internim opštim aktom stalne poslove protivpravno prevode u poslove ograničenog trajanja.

Prema članu 104. Zakona o radu, zaposleni ostvaruje odgovarajuću zaradu koja za isti rad ili rad iste vrednosti mora biti ista, jer ako nije, odluka poslodavca je ništava. O ovome nije vodio računa ni zakonodavac, jer je u članu 105. stav 3. Zakona, mešajući „babe i žabe“, propisao da se pod zaradom podrazumeva i naknada zarade i naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor. To je doduše, učinio kako bi se i na njih plaćali porezi i doprinosi, ali njihovo stavljanje u „isti koš“ sa zaradom godi poslodavcima, jer stvara privid da su zarade veće od njihove nominalne vrednosti.

Ono što godi poslodavcima godi i državi, pošto ublažava istinu da se umesto odgovarajuće zarade sve češće isplaćuje minimalna zarada, a njihova visina je samo u Albaniji, Severnoj Makedoniji i BiH niža nego u Srbiji. Niža zarada smanjuje i visinu doprinosa za penzijsko osiguranje što zbog međugeneracijske solidarnosti zarada i penzija ima za posledicu nisku visinu penzijskih primanja. Zato ne treba da čudi što su građani Srbije daleko ispod standarda u Evropskoj uniji.

Odredbama člana 191. Zakona o radu, predviđeno je da će sud, kad utvrdi da je zaposlenom radni odnos prestao nezakonito, odlučiti: da ga poslodavac vrati na rad, da mu isplati naknadu štete za izostalu zaradu i da za zaposlenog iz njegove bruto zarade uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje od prestanka rada do povratka na rad. Pre donošenja važećeg zakona sud je zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa određivao vraćanje zaposlenog na rad i bez njegovog zahteva. Sada ga ne vraća na rad ako izričitog zahteva za reintegraciju nema.

Zakon nalaže da u naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ne ulaze bonusi, nagrade i druga primanja po osnovu doprinosa poslovnom uspehu poslodavca (iako član 105. stav 3. Zakona predviđa da se i oni smatraju zaradom), naknade za ishranu u toku rada i regres za godišnji odmor (iako član 105. stav 4. predviđa da se i ta primanja smatraju zaradom).

Ako zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, Zakon nalaže da poslodavac isplati odštetu od najviše 18 zarada. Tako se integralna naknada štete volšebno zamenjuje paušalnom naknadom štete, koja se dosuđuje samo u slučajevima nemerljive ili teško merljive štete. Ovim se drastično narušava pravo podnosilaca tužbe koji nisu podneli zahtev za vraćanje na rad zato što su navršili uslove za penziju.

Paušalizaciju naknade štete Zakon predviđa i kada sud odbije zahtev za vraćanje na rad zbog (nejasnih) „opravdajućih okolnosti“ jer se tada odšteta smanjuje samo na šest izostalih zarada.

I najzad, Zakon predviđa da se u svim navedenim slučajevima odšteta smanjuje za prihode zaposlenog ostvarene radom od prestanka radnog odnosa do reintegracije.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda i univerzitetski profesor u penziji

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.