Od šamara do ubistva kratak je put

Ali, istovremeno se suočim sa činjenicom da Dan ljudskih prava ove godine nije doživelo 30 naših građanki koje su ubijene u porodičnom nasilju, i da bez obzira na zakone nismo uspeli mnogo da uradimo. Nedovoljni kapaciteti ne smeju biti alibi za tragične ishode nasilja. Svako od nas mora da se zapita koliko je i da li je uopšte učinio kada je primetio nasilje nad ženama u svom okruženju, ili ohrabrio ženu koja trpi nasilje, da ga prijavi. Mediji bi morali više da razmišljaju o senzacionalističkom načinu izveštavanja, jer pojedini upravo na taj način podstiču nasilnike u kojima je duboko ukorenjen stereotip da ošamariti ženu nije ništa. Od šamara do ubistva kratak je put. Možda zvuči kao floskula, ali samo osnažena žena u svakom smislu može promeniti crnu statistiku i surovu realnost, a da li društveni kontekst u kome živimo osnažuje ženu?

Inače, mislim da u pogledu poštovanja ljudskih prava krenemo napred pa nekako stanemo. Negde zapne! Građani ljudska prava vide na različite načine, često i opravdano, kao nešto apstraktno što ne utiče na njihov život, jer šta nekome znači imati pravo na zdravstvenu zaštitu ako čeka godinu dana na neki pregled ili operaciju? Šta znači pravo na rad ako ne može da ga ostvari uprkos svom trudu koji uloži u sebe? I šta znači ravnopravnost ako su neki ravnopravniji i dobiju neopravdane prednosti prilikom zapošljavanja, zdravstvenih pregleda i sl. Isto tako, šta znači nekome pravo na ravnopravnost ako samo zato što je izgledom drugačiji bude diskvalifikovan u izboru za posao (čemu zahtevi za fotografijom u uslovima konkursa?) ili kada ima 55-56 godina, dođe na razgovor za posao i u startu bude eliminisan.

Ohrabruje to što su mnogi postupili po našim preporukama, jer to znači da se svest o zaštiti od diskriminacije menja. O tome svedoči istraživanje koje smo sproveli u medijima u kojima se percepira da je do pozitivnih promena ipak došlo. Mediji koliko nekada odmažu mnogo više pomažu, čak su i najjači saveznik u borbi za jednakost i ljudska prava. Zahvaljujući izveštavanju medija, a posle naše preporuke, u Specijalnoj bolnici za interne bolesti u Vrnjačkoj Banji, posle deset godina počeo je da radi centar za dijalizu i pacijenti više ne moraju da putuju u Kraljevo. Nakon preporuke vršiocu dužnosti direktora Opšte bolnice u Prijepolju zbog diskriminacije nekoliko zaposlenih u toj ustanovi na osnovu starosne dobi, mediji su izveštavali, a zatim je sud naložio vraćanje na posao pomenutih radnika. Takvi slučajevi ohrabruju. Ali s druge strane, zabrinjava kada se aktuelni ministar ogluši o preporuku da se izvini LGBT populaciji jer je utvrđena diskriminacija, kao što i zabrinjava kada se poništi prvostepena presuda vođena kroz stratešku parnicu protiv profesora Pravnog fakulteta u Novom Sadu koji nije običan građanin već profesor, koji predaje četiri predmeta, edukuje buduće sudije, tužioce, državne službenike. Takve odluke mogu da dovedu u pitanje ono što je država Srbija postigla u domenu ravnopravnosti i borbe protiv diskriminacije.

Potrebno je još intenzivnije raditi na daljoj izgradnji društva pravde, jednakosti i tolerancije, u kome sve institucije istinski rade svoj posao i gde svi zajedno rade na odbrani ljudskih prava i njihovom pravom razumevanju.