Foto: Spomenik žrtvama masakra na Tuzlanskoj kapiji: Tuzla (www.wikipedia.com/kitestramuort, rome, italy) Mogu da pričaju šta hoće, ali zločin nikada ne zastareva, pa čak ni priča o njemu ne sme da bude smetnja u borbi protiv drugih oblika zla. Država Srbija prepuna je mračnih tajni, koje ne bi trebalo da budu tajne, a kamoli mračne, ali očigledno je svima do sada odgovaralo da takve stvari budu u zapećku kolektivne svesti, pa kada ih neki jeretik spomene – odmah bude proglašen za izdajnika.
Još jedna godišnjica je promakla, obeležiše je sitne jeretičke grupe – u koje spadaju pojedini novinari, umetnici, aktivisti, pripadnici akademske zajednice i drugi očigledno zaluđenici – a to je ona u kojoj, naravno, Srbija takođe nije učestvovala – masakr na Tuzlanskoj kapiji.
Prošlo je, ravno i okruglo, trideset godina otkako je artiljerijska granata u smrt odnela 71 osobu, a više od 150 osoba je ranjeno.
Faktografija kaže sledeće: za to zlodelo na Tuzlanskoj kapiji 25. maja 1995. godine, pravosnažno je osuđen Novak Đukić, bivši general Vojske Republike Srpske (VRS). Tog dana, u 20.55 časova, artiljerijska granata ispaljena s položaja VRS na planini Ozren pogodila je centar Tuzle, poznato okupljalište mladih, usmrtivši 71 osobu i ranivši više od 150.
Sud Bosne i Hercegovine (BiH) je 2009. osudio Đukića na 25 godina zatvora, ali je presuda poništena 2014. zbog proceduralnih razloga. U ponovljenom suđenju iste godine, Đukić je osuđen na 20 godina zatvora.
Međutim, čik pogodite šta se desilo, pre izdržavanja kazne, pod izgovorom lečenja, napustio je BiH, dabome, i otišao u svoju sigurnu kuću za zlikovce svih vrsta – Srbiju, gde se i danas nalazi na slobodi.
Masakr na Tuzlanskoj kapiji je simboličan primer kako se Srbija obračunava sa sopstvenom prošlošću. Pošto je ceo državni projekat ratnog vihora tokom devedesetih bio u svom temelju zločinački, pred očima sveta i sopstvene javnosti, smišljeno je da se okrive islamistički teroristi, stoga tu nema mesta za bilo kakve nedoumice, već su bosanski Muslimani iliti Bošnjaci svoje ubijali u samoubilačkim napadima. Kako bi cela ta fikcija dobila svoje pseudoutemljenje, izvesni Ilija Branković je napisao knjigu „Tuzlanska kapija – režirana tragedija“, koja je bila promovisana u Domu vojske u Beogradu, u kojoj se obrazlaže kako je Srbima i Srbiji taj zločin podmetnut.
U svom tekstu „25. maj – dan prekinute mladosti“ za portal Nomad Almir Muhamedbegović navodi: „Još 6. maja 1993. Tuzla je Rezolucijom Savjeta bezbjednosti UN-a broj 824 proglašena zaštićenom zonom. Ovo je značilo da je svaki napad na Tuzlu predstavljao napad na civile.
Sudsko vijeće je uvjereno da je optuženi Đukić, kao školovani oficir, bio dobro upoznat da je nakon usvajanja relevantnih rezolucija Savjeta bezbjednosti UN-a bio zabranjen svaki napad na grad Tuzlu i njene stanovnike, te je kao takav predstavljao ratni zločin.“
No, ostavimo sada krvavi trag Novaka Đukića, nije masakr u Tuzli jedini sa ovakvom psihopatološkom crtom. Zločin na pijaci Markale, u centru Sarajeva, kada je 5. februara 1994. ubijeno 68 ljudi, a ranjeno 144 osobe, boluje od iste dijagnoze, a to je – negacija stvarnosti. Drugi su učesnici (Stanislav Galić), ali je ista đavolština urezana nad tim zlom.
Čitava strategija poricanja se zasnivala da takvu neku stvar ne mogu da urade pripadnici srpskog naroda, jer, jelte, to im nije u krvi, već pripadnici bošnjačkog stanovništva to čine sami sebi kako bi okrivili srpsku stranu.
Nažalost, takvih primera ima još, u kojima se danas razvijaju potpuno manične teorije zavere, između ostalog, spominje se da su u Srebrenici Britanci streljali Bošnjake, te su samim time podmetnuli Srbima genocid u Srebrenici. Nije ni tu kraj, hladnjače koje su krajem XX veka prevozile leševe Albanaca i Albanki – žene, staraca i dece – i sakrivala ih po Srbiji, takođe je podmetačina zapadnih sila. I sve se ovo i dan-danas vrti po televizijama sa nacionalnim frekvencijama i na naslovnim stranama dnevnih hartijetina, sve u cilju da široka javnost, možda čak neke sledeće generacije, jednog dana ne upitaju svoje očeve i dede: „Šta ste vi radili tamo?“
Ipak, hajdemo malo u sadašnji trenutak; uskoro će sedam meseci otkako je pad nadstrešnice u Novom Sadu usmrtio 16 osoba i do trenutka pisanja ovog teksta još niko za to nije odgovarao, osim što su pojedini nešto privođeni, ali je to na ivici kazališne predstave. U međuvremenu, naprednjačka propaganda radim punom parom, pokušava da proizvede stvarnost koja ne postoji, svim snagama reinstalira percepciju prema tom zločinu i, razume se, služi se starim metodama, koje su već odavno oprobane.
Stoga možemo tako naići na izjave da je pad nadstrešnice diverzija (osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj) , da je to možda i teroristički akt (državni teoretičar zavere Saša Borojević), dok za to vreme botovi u službi režima Aleksandra Vučića šire po mrežama dezinformacije i, bogo moj, panična retorička pitanja „da li to neko želi da započne hibridni rat“.
Pošto je Srbija, hvala nebesima, izgubila svaki mogući vojni sukob tokom devedesetih, njeni vlastodršci su odlučili da se sada i jednom za svagda obračunaju sa domaćim neprijateljima, stranim plaćenicima i izdajnicima svesrpske dogme, pa ovih dana prisustvujemo ekstremnim naporima da se na svaki mogući način suzbije i uništi bilo koji trag pobune, koji je usledio nakon pada nadstrešnice kao kulminacije ovog višedecenijskog nepočinstva i zlokobnosti svake vlasti do sada.
Ne sme se potcenjivati snaga i moć njihove propagande – to što u ovom trenutku ljudi ne dozvoljavaju da ih neko tako bezočno i bahato laže, pošto imaju oči i vide da propaganda nema veze sa realnošću, to ne znači da u nekom narednom periodu neće biti trenutaka kada će se posumnjati u ispravnost dosadašnje borbe.
Da uprostimo: ako pitate ljude, koji su sada protiv Aleksandra Vučića, i pod time ne mislim na desni spektar, šta se desilo na Markalama ili u Tuzli, pa čak i u Srebrenici, plašim se da bi vas odgovor zaprepastio. Možda jednog dana i za pad nadstrešnice biće krivi Britanci.
Autor je slobodni novinar
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
