„Ološi s dna kace“, „ludaci“ i „fukare“ samo za domaću upotrebu: Da li su Amerikanci povukli Vučiću crvenu liniju za vređanja?

Ovo su samo neke od uvreda kojima predsednik Srbije Aleksandar Vučić skoro svakodnevno čašćava političke neistomišljenike.

Ako bi se ovakvi epiteti nekako mogli „progutati“ dok je bio opozicija, mada ni tada ne bi imali opravdanje, još manje bi smeli da se tolerišu kada ih iznosi kao predsednik države.

Međutim, u Srbiji se na sve ogugla. Čak je i opozicija počela da se miri sa činjenicom: „ma, to je Vučić, ko više veruje u to što priča“. Na uvrede mu tek sporadično poneko odgovori, a jedini koji je stvari isterao do kraja je lider Dveri Boško Obradović koji ga je tužio zbog izjave da je fašista i na kraju, barem simbolično, sudski naplatio 200.000 dinara.

S druge strane, ima smisla i tvrdnja lidera Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa da kada bi tužio sve koji ga vređaju i lažu o njemu, od tabloida do predsednika države, više bi vremena provodio u sudnici nego bilo gde drugde.

A to ustvari i jeste cilj. Narativ koji je Vučić još kao opozicioni radikal pre više od decenije stvorio šaranjem svake druge fasade u Beogradu rečima: „Đilas lopov“ počeo je da daje rezultat i na kraju je prosečnom srpskom glasaču to postala uzrečica, bez kritičkog stava da li je tačna ili ne.

Niko se više ni ne breca na tvrdnje da je Boško fašista, Ponoš izdajnik, Zelenović, Ćuta i Ne davimo Beograd strani plaćenici…

Poslednji na listi predsednikovih uvreda našao se američki spoljno-politički analitičar Edvard Džozef koga je nazvao „albanskim botom“ i „barabom“. Zbog čega? Zato što mu se nije dopala tvrdnja da „uklanjanje barikada na Kosovu ne donosi mir“ i da „posebno uznemirava što su EU i NATO pristali na zahteve militanata“

Međutim, u odbranu Džozefa skočili su ne samo visoki američki predstavnici, već i Stejt department.

Znači, linija je povučena. Uvrede za domaću, balkansku scenu, čak i kada se odnose i na političare iz EU (npr. Tanju Fajon) mogu da se tolerišu, ali dalje od toga nikako.

Ostaje još samo da se vidi da li je vrhovni komandant vređanja oponenata, koga potom slepo slede premijerka i ministri u vladi, u afektu prešao granicu sa Džozefom ili mu je ustvari i bila namera da ispita do koje crvene linije sme da tera. To će samo vreme pokazati. A zemlji u kojoj je normalnost da izabrani predsednik druge ljude naziva ludacima, izdajnicima i ološima teško da i vreme može da pomogne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.