Omaž ocu Radovanu Bigoviću: Vitez toplog pogleda 1Foto: FoNet/ Nenad Đorđević

Sećam se, kao da je juče bilo. Tog poznog maja 2012. godine, u večernjim časovima, Crkvu je potresla vest: umro je otac Radovan Bigović!

Sutradan smo sedeli u profesorskom klubu „Tria kapa“, nastavnici i osoblje. Većina je plakala, i žene i muškarci. Pričali smo o njemu. Kroz glavu su mi se odmotavale slike. Sećao sam se mog prvog seminarskog rada, koji sam branio kod njega. Tada je još bio civil, asistent Amfilohija. U to vreme spremao je doktorsku disertaciju o Vl. Nikolaju Velimiroviću, prvi i jedini rad ozbiljan na temu tog velikog teologa i pesnika.

Kada sam se vratio posle studija iz Nemačke, odbranio sam magistarski rad i uskoro postao asistent na Bogoslovskom fakultetu. Otac Radovan je bio dekan, što bi se reklo: na vrhuncu snage.

Budući da sam studirao kod katolika i ponešto naučio iz crkvene diplomatije, o. Radovan me je redovno uzimao u delegaciju zaduženu za goste iz inostranstva. A kod njega se slegao beli svet. Dolazila je Benita Ferero-Valdner – predsedavajuća Evropske unije, Karlo Marija Martini – milanski kardinal, Valter Kasper – kardinal i predsednik kongregacije za veru Rimske kurije. Dolazili su najznačajniji pravoslavni teolozi: Kalistos Ver, Jovan Ziziulas, Hristo Janaras i mnogi drugi. Svi oni su ga neobično cenili.

Zahvaljujući njemu, 2001. godine održan je Peti simposion bogoslovskih škola, na kojem su učestvovali svi viđeniji pravoslavni teolozi. Na otvaranju su, između ostalih, bili i premijer dr Zoran Đinđić, američki ambasador Vilijam Montgomeri, prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, desetak ministara, dekana, većina crkvenih velikodostojnika.

Poseban utisak na zaključnom zasedanju ostavio je arhiepiskop albanski Anastasios Janulatos. On je razgovetno i razborito govorio o tome da Crkva mora da svedoči svet Evanđelje, na savremen način i savremenim jezikom. Neki su se protivili tome, posebno se isticao vladika Atanasije Jevtić. Radovan je slušao raspravu sa galerije amfiteatra. Ko zna o čemu je tada razmišljao, ali bilo je jasno da on natkriljuje taj svet i objedinjuje u svojim bogoslovskim vizijama. On je objedinjavao veru i nauku, Crkvu i državu, stare i mlade.

Kao dekan, za sve nas su bila širom otvorena vrata. Doduše, malo je bilo vremena za priču, jer su stalno dolazile stranke – novinari, političari, poslovni ljudi, sportisti, profesori sa drugih fakulteta. Jednom prilikom, dok smo pili kafu, rekao nam je: vi asistenti ste mladi i ambiciozni, vidim sebe u vama. Budite obazriv i čuvajte se vladika, oni su neobično sujetni ljudi.

Nismo ga tada najbolje shvatali. Mislili smo – on je završio bogosloviju, u mantiji je, ima porodicu. NJegove porodice se sećam još iz studentskih dana. Zajedno sa suprugom Zoricom, ćerkicom Marijom i sinom Nikolom dolazio je u crkvu u Zemunskom parku. Tada je još bio đakon. Kao studenti, kod njega smo se pričešćivali, slušali njegove propovedi… Posle se sedelo u parohijskom domu.

Pričao nam je da je mlad ostao bez oca, pohađao monašku školu na Ostrogu, završio bogosloviju u manastiru Krka, a onda je u Beogradu diplomirao i na Bogoslovskom i na Filozofskom fakultetu. Stalno nam je delio neke knjige, to su bile devedesete. Pomagao nam je da dobijemo stipendiju. Kratko rečeno, bio nam je kao otac. Pred njim se moglo pušiti, pričati viceve i samo donekle ogovarati. Ogovaranje, inače, nije voleo. Držao se one Hristove: „prvo izvadi brvno iz oka svog“.

Jednom je pričao kako se vraćao iz Kanade i patrijarhu Pavlu nosio neko mleko u prahu. Na beogradskom aerodromu su mislili da švercuje drogu pa su ga nekoliko časova zadržali i ispitivali. Kada je to ispričao patrijarhu, ovaj mu je odgovorio: Što si išao u mantiji? Zato si im bio sumnjiv. Znaš da narod kaže: popovi lopovi. Sve je on to pričao bez imalo zadrške i ogorčenja.

Često je trpeo uvrede i kritike od strane crkvenih glavešina. Malo se on na to obazirao. Prosto, imao je svoj pravac, znao gde i kako treba da ide. Radovan Bigović je bio sveštenik po prizivanju i pastir po temperamentu. On je bio čovek mira. Nije ga odlikovao borbeni heroizam kao Atanasija i Amfilohija. Lakše mu je bilo da se mudro brani, nego mač da izvlači iz korica. Više se starao da pobedi sebe, da smerno vrši dužnost koja mu je dopala. NJegova smernost bila je prekaljena životnim iskustvom, teške životne utiske razgonio je voljom i smislom za pravu meru.

Kako je vreme prolazilo, otac Radovan je nekako sve više stario. Paralelno s tim, sve više se osećao umor. Vreme pravoslavne renesanse kao da je prolazilo. Crkvu su sve više potresali skandali – Pahomije, Kačavenda, Filaret… Nerado je pričao o tome. Sve manje se družio sa političarima i novinarima. Životnu snagu tražio je u teološkoj nauci. Često smo diskutovali o Pismu, zanimala su ga nova saznanja iz domena biblijskih studija. On je Pismo dobro osećao, posebno Stari Zavet, pogotovo te epske elemente u Knjizi o sudijama. Poredio je to sa našom epskom poezijom, koju je, kao svaki Srbin iz Crne Gore, znao gotovo naizust.

Posebno mi se u sećanje urezala jedna slika. Kada sam se vratio sa Dinare posle očeve sahrane. Prvi put sam osećao hladnoću i odbojnost prema Crkvi i Fakultetu. Tada je dekan bio Irinej Bulović, koji mi čak ni telegram saučešća nije poslao, nije mi izjavio saučešće ni po povratku. Drugi su još gore prolazili. Kada sam sreo o. Radovana, nije znao da mi je otac umro. Pitao me: Zašto si se tako ucrnio? Sa njim je bio o. Vlada Perišić, koji mu je rekao da mi je umro otac. NJegov zagrljaj i saučešće ne mogu rečima iskazati.

S godinama ga je sve više vuklo sećanje na rodnu Crnu Goru, detinjstvo, dečaštvo i mladost. Desetak dana pred njegovu iznenadnu smrt sreo sam ga na Fakultetu. Upravo sam se bio vratio sa Dinare. Pita me: Gde si tako pocrneo? Kažem mu: Kosio. Pita opet: Znaš li otkivati kosu? Odgovorim: Ne, mrzilo me da se učim. Kaže mi on: Ja znam, ako hoćeš, mogu da te naučim. Primetih da je bio neobično bled i zamišljen. Kao da ga je nešto mučilo, nešto je slutio. Kada se vratih kući, rekoh ženi da sam video o. Radovana i da je nekako čudno bled.

Ona reče: Baš ga nisam odavno videla. Pozdravi ga sledeći put… A taj put se nije desio.
Otac Radovan je ubrzo nakon našeg poslednjeg susreta umro na operacionom stolu na VMA. Doktori su rekli da mu je „srce puklo“. Već je tada bilo izvesno da će ponovo biti biran za dekana. Predupredila ga je smrt. Iz današnje perspektive gledano, možda ga je Boga uzeo na vreme da ne gleda ovo grdilo koje je snašlo Crkvu. Zapravo, verovatno je on i osetio studeni vetar i zloduha sa severa, kao i nadolazeću naprednjačku vlast, pre svih nas.

Sahranjen je u porti crkve Svetog Dimitrija na Gardošu. Bio je to najveći sprovod posle Đinđićeve smrti. Slegao se beli svet da oda poslednju počast ocu Radovanu. Dok smo išli u sprovodu, govorio sam u sebi: Raduj se oče moj Srbo, jer vam stiže pravednik Gospodnji! To se dešavalo negde godinu dana posle očeve smrti. Tada sam nekako prvi put osetio neki čudan mir pred smrću. Shvatio sam da su „gore“ pravednici Božiji, koji nas čekaju i mole se za nas.

A do tada: „Vječnaja pamjat“, oče Radovane, viteže toplog pogleda!

(preuzeto sa portala www.teologija.net)

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.