Oterajte cirkus iz  vašeg lepog grada

Spuštanjem u narod dvorska kamarila sigurno neće ponoviti Balaševićeve stihove „Gde to, kume, dižu bune narodne? Šta to viču, žalosne im majke?“. Njih ništa ne može iznenaditi, jer su savršeno svesni da problemi u Srbiji stihijski narastaju i da je bezakonje postalo modus vivendi et operandi. Znaju, takođe, da Srbija hronično boluje od hemofilije – i mali udarac dovoljan je da poteče krv, na sve strane!

Da li to znači da Vučić polako prestaje da bude regulator političkog života? Još je rano za takav zaključak, ali da zenit popularnosti polako postaje udaljena tačka i da se dizgine vlasti nemilice koprcaju iz umornih šaka i više je nego očigledno. Čeka se samo odgovarajući detonator da pokrene nezadrživi revolucionarni talas.

Znaju to i profesionalni lešinari koji su okružili srpskog sultana. I njih ćemo imati prilike da upoznamo tokom nastupajuće turneje u ulozi lokalnih šerifa. Njihova moć isključivo počiva na eksploataciji Vučićeve popularnosti, ili onoga što je preostalo od nje, jer kada bi samostalno nastupili na izborima, na tajnom glasanju bi ih pobedila i roletna na prozoru.

Danas, ćutljiva većina sve teže ostaje nema na kolaps svih tradicionalnih autoriteta kod Srba – vojske, crkve, suda.

Slika načelnika Generalštaba sa novom zvezdom prvog političkog triler-dokumentarca, romantičnog naslova „Miša“ ili ponižavajuće mlataranje trofejnim sabljama ministra-dezertera, plagijatora i šofera otreznilo je i one koji su se opijali tabloidnim pričama o remontovanim migovima i antiraketnim sistemima. Kada patrijarh iskoristi Boga da bi se umilio Voždu ili da bi neutralisao anatemu cetinjskog mitropolita, onda je jasno da će Pavlov naslednik nositi sličnu stigmu kao i njegov prethodnik. Posle „crvenog“ patrijarha, dobili smo „naprednog“. Kako objasniti sudsku odluku da nošenje makete vešala na protestu zaslužuje višednevni pritvor, a da ubistvo iz nehata ili iz bahata na naplatnoj rampi nije dovoljno da se počinioci liše slobode?

Sve bivše institucije od poverenja moraju na remont, jer su projektovane kao noseći stubovi, a ne kao bastioni jedne političke partije koja je uzurpirala državu i ukinula društvo.

Putujući cirkus dizajniran je po principu „tuk na luk“ i za cilj ima efekat šoka. Ako Sašu Jankovića podrži 100 javnih ličnosti, Vučića mora 1000. Ako se narod buni zbog jedne fontane, Vesić mora da najavi još 54. Ako se u više od 50 gradova nedeljno skuplja na hiljade demonstranata-šetača, režim mora da okupi desetine hiljada svojih iznajmljenih pristalica. To je klasična manifestacija moći, propagandni antidot ili uspostavljanje narušene ravnoteže u javnom mnjenju. Način da se prikrije činjenica da Vučićeva politika/ekonomija ne proizvodi višak vrednosti, već višak građana. Oni ne glasaju olovkama, već nogama i granične prelaze koriste kao otirače, da bi skinuli blato iz kojeg su pobegli. Jer u „budućnosti Srbije“, kako i glasi naziv turneje, isuviše je mnogo prošlosti, mračne i krvave, i biće potrebna prava medijska magija da bi se izmanipulisao ostatak građana koji i dalje bira ćutanje, umesto otpora. Zato je javnost konstantno pod buster dozom najprimitivnije propagande sa zadatkom da se piše još lepše i još bajkovitije o sve ružnijem i mračnijem životu u Srbiji.

I dok je Vučić siguran da galopira ka još jednoj ubedljivoj izbornoj ili predizbornoj pobedi, opoziciji mora da bude jasno da su vešala, koja joj nameću kao simbol protesta, lukavo osmišljen trik. Vlast, za sada, ne treba rušiti silom, već zakonom velikih brojeva. Silu treba primeniti ako i samo ako se režim odupire neizbežnom porazu (na slobodnim izborima).

Posebno se treba čuvati onih koji parolom „Dole vlast!“, prikriveno poručuju “ Hoćemo vlast!“. Oni su za sada u maskiranim uniformama apolitičnih građana, koji se navodno gade partija, ideologija ili bilo kakve vrste političkog organizovanja. Ti amateri, čast izuzecima, obično su spavači bezbedonosnih službi i služe da bi sprečili neizbežnu socijalnu transformaciju protesta – nedefinisani bunt protiv establišmenta mora prerasti u politički pokret sa jasnom organizacijom, hijerarhijom i listom zahteva. Sporazum sa narodom samo je iskorak, ali su i to spavači i naivci iskoristili za saplitanje, sa desna zbog nepominjanje Kosova, sa leva zbog izostavljanja građana u naslovu ponuđenog dokumenta.

Iskustvo opominje da ulica ne rešava probleme, već da u najboljem slučaju samo otklanja izbor problema. Pustoš koju će Vučić ostaviti za sobom može lako postati grobnica nerealnih nada. Na tom đubrištu zabadaće se brojne krstače postvučićevskih rehabilitatora i šestooktobarskih osvetnika. Njihove turneje biće mnogo kraće.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke