Otporom žena do promena

Godinu dana je trebalo vlastima da se smisle i izvagaju svoje interese i prioritete i utvrde da li je seksualno nasilje nešto što je nedopustivo ili pak uobičajeno i donekle prihvatljivo kao greška koja bi se mogla prevazići ćutanjem. Jer vlast se dobrim delom i drži na Jutkama. Ona je ta koja primitivnim i neukim poslušnicima omogućava funkcionerske pozicije, sa kojih oni kušaju datu im moć vođeni nekontrolisanim bazičnim nagonima.

Pružajući otpor takvom sistemu, Marija Lukić ga je u velikoj meri demaskirala. Ona je i dobar primer toga kako žrtve nasilja postaju akterke promena, ona krči put drugim ženama koje trpe zlostavljanje a koje ne progovaraju iz straha od osuda, pretnji, seksističkih uvreda i razumljivog stida. To su udarci koje Marija sada podnosi, ali političari i političarke, koje se tobož bore za ravnopravnost i protiv nasilja, neće se oglasiti da takve napade osude. Funkcionerke su pokazale da kada pozivaju žene da prijave nasilje nisu spremne i da ih zaštite od posledica koje ono nosi.

Pokazale su da su prinuđene da pred nasiljem ćute. U ovom slučaju možda zato što je individualni otpor dodatno ogolio njihovo licemerje. Tek posle godinu dana one iza zatvorenih vrata mole jednog čoveka da se smiluje i smeni predsednika opštine optuženog za seksualno uznemiravanje. Godinu dana nije bilo glasa čak ni od predsednice Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, koja se, međutim, hitno oglašava zbog feminističke akcije „skrnavljenja“ spomenika patrijarhu Pavlu. Kaže Zorana da „pravo na abortus jeste lično pravo žene, ALI ovom transparentu svakako nije mesto na spomeniku patrijarhu Pavlu“, te da je to „uvreda za vernike“ (uvek Zorana ima neko ALI, tipa „jesam za ravnopravnost, ALI nisam feministkinja“).

Isti taj patrijarh je zapravo vređao žene, kojima je nalagao „kao obavezu, bez obzira na sve loše osobine muža, da bude poslušna i da mu čini ustupke“. Patrijarh Pavle je odobravao nasilje nad ženama i žensku potčinjenost, a o abortusu, što je i danas stav Crkve, govorio kao o čedomorstvu. I sad se porukom osnovnog ženskog ljudskog prava skrnavi lik i delo patrijarha koji je to pravo svojim delom i rečima zatirao? Kecelja sa transparentom „Abortus je žensko pravo“ na spomeniku patrijarhu nije skrnavljenje, nego pravedan akt ženskog otpora i dostojanstva.

Da nije ovako smelih, provocirajućih, subverzivnih, lucidnih poduhvata feminističkih aktivistkinja i aktivista, kojih je bilo otkad je feministkinja, i da nije pobuna hrabrih pojedinki kakvu je iznela Marija, koliko bi borba za ravnopravnost bila delotvorna? One su te koje pomeraju granice i proširuju prava žena, koje usmeravaju pažnju na njihovu potlačenost i eksploataciju, koje drsko i odvažno brane naša tela. Feministkinje su te koje osvešćuju patrijarhalne mehanizme potčinjavanja žena i nasilja nad njima, one prve ohrabruju žene da progovore i u prvim redovima ustaju u zaštitu svih žena koje trpe nasilje. Konačno, da nije bilo feministkinja i njihovih akcija i revolucija, ni Zorane ni Maje ni Nele ne bi za života ni pomislile da bi se mogle maknuti dalje od šporeta.

Ima patrijarh sledeće godine da se obuče opet u kecelju, i one tamo godine, i dokle god crkva, koja je samom svojom strukturom apsolutno rodno diskriminatorna, a kojoj ova vlast do besvesti povlađuje, makar ne zaćuti o reproduktivnim pravima žena ako ih već ne može odobriti.