Otvoreno pismo Aleksandru Vučiću: To nije izjava predsednika države

Postoji trenutak kada svaka vlast pređe granicu. Kada izgubi dodir sa stvarnošću, sa narodom, sa osnovnim ljudskim osećajem. Kada više ne zna gde prestaje politika, a počinje ljudskost. Taj trenutak, gospodine Vučiću, desio se sada – ispred Skupštine Srbije.

Dok jedna majka, iscrpljena bolom i glađu, traži istinu o svom ubijenom sinu, dok moli da se puste nevino pritvoreni studenti i raspišu izbori – vaša stranka, vaši ljudi, prave vašar. Muzika, zastave, galama, slavlje. Pored žene koja gladuje.

To nije samo neukus. To je neljudskost. To je slika režima koji je izgubio svaku vezu sa realnošću i sa moralom.

Srbija je u toku jednog dana bila podeljena na dve slike:

Jedna – dostojanstvena, potresna, dirljiva. Ona iz Novog Sada – tiha, čista.

Druga – sramotna. Ona ispred Skupštine, gde je vlast pokušala da uguši bol muzikom, da prekrije nepravdu pesmom i smehom.

I Vi, gospodine Vučiću, svojim ciničnim pitanjem – „Šta je u subotu, neka utakmica?“ – samo ste dodali so na ranu.

To nije izjava predsednika države, to je rečenica čoveka koji se ruga tuđoj tragediji.

Time ste pokazali da vam nije ostalo ni trunke saosećanja, ni poštovanja prema narodu koji svakog dana sve teže diše pod vašom vlašću.

Sramota koja se odvija u Pionirskom parku nije incident – to je vaš portret.

To je Srbija koju ste napravili: zemlja u kojoj se bol ignoriše, u kojoj se ponižava dostojanstvo, u kojoj majka koja traži pravdu mora da gladuje dok oko nje igraju.

Ako u vama postoji i najmanji ostatak čoveka, a ne samo političara – prekinite to.

Odmah.

Zaustavite taj sablasni karneval oko gladne majke. Naredite da se ukloni ozvučenje, da se pusti tišina, da joj se omogući da svoju borbu vodi mirno, dostojanstveno, kao što dolikuje svakom ljudskom biću.

Jer ako to ne učinite – zapisaće se da ste bili predsednik koji se nasmejao nad majčinom tugom.

Da ste bili čovek kome je bila važnija buka od istine.

A takvo breme istorija ne prašta.

Srbija nije vaš posed, nije vaša partija, nije vaša privatna scena. Srbija je i ta majka, i ti studenti, i svi koji više ne pristaju na ćutanje.

Možete ignorisati proteste, gasiti medije, širiti propagandu – ali ne možete ugušiti istinu.

Ona će, kad-tad, stići i vas.

Zato, ako još imate trunku savesti – zaustavite sramotu.

Pokažite makar jednom da vam je čovek važniji od politike.

U suprotnom, ostaje da vas istorija pamti kao predsednika koji je izgubio i vlast i čast.

Autorka je novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.