Ožiljci i opomene Vuka Draškovića

Kako je moguće, pitaju se mnogi – da čovek koji je direktni krivac za smrt miliona Rusa i pripadnika drugih naroda u SSSR-u, za desetine miliona isleđivanih i nevino osuđenih na strašne kazne u zatvorima i logorima, za prinudno raseljavanje čitavih naroda, za nestašice hrane i „golodomor“, drastično skraćenje trajanja prosečnog ljudskog veka, za surove progone svih neistomišljenika boljševika, za paktiranje sa Hitlerovim Trećim rajhom 1939. i kasnije katastrofalno odlučivanje kada je počeo rat sa dojučerašnjim saveznikom – skoro sedamdeset godina posle smrti, bude smatran većim i značajnijim od Petra Velikog, Aleksandra Puškina, Jurija Gagarina, pa i aktuelnog predsednika Vladimira Putina.

Za takav stav građana, nema sumnje, najzaslužniji je benevolentan odnos ruskih vlasti prema Staljinu, izveštavanje medija, školski programi, publicistička izdanja…

Prema Staljinu ni Ruska pravoslavna crkva ne zauzima negativan stav, iako je za vreme njegove vlasti bila proganjana, ubijani su sveštenici i monasi, a hramovi su rušeni ili pretvarani u magacine i muzeje ateizma.

Kao da nije bilo dovoljno tragičnih događaja za vreme Staljinove vladavine, nego mnogi u Rusiji žale za tim vremenom i, očigledno, žele da se ono vrati.

Sličan trend uočavamo, nažalost, i u nastojanju nekih političkih i kvaziintelektualnih krugova u Srbiji, koji se svojski trude da bivšeg srpskog i jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića amnestiraju od njegovih zločina i pogrešnih odluka i predstave kao mudrog i pravednog vladara, srpskog heroja, branioca nacije, nevinu žrtvu zlog Zapada…

Iako u Rusiji većina smatra da je Staljin pozitivna ličnost, postoje i ljudi koji ga nazivaju „grobarom ruske nacije“.

Za takvo mišljenje ovih drugih zaslužna su i dela ruskih pisaca koji su svedočili o svojim, i stradanjima drugih ljudi, samo zbog napisanog u privatnim pismima, izrečenog pred jednim svedokom, ili, najčešće, zbog potpuno izmišljenih i pripisanih reči i postupaka.

Besmrtno delo „Arhipelag Gulag“, Aleksandra Solženjicina, koji je u Staljinovim logorima proveo devet godina, neki kritičari su nazvali „enciklopedijom zla“ zbog popisa svih vrsta torture koju je sovjetska komunistička vlast primenjivala prema milionima ljudi, s ciljem političke i fizičke eliminacije stvarnih i fiktivnih protivnika.

Zločini koje su počinili Staljin i Milošević ne mogu se porediti kvantitativno, ali po metodima, ciljevima, izvođačima, žrtvama, stepenu surovosti i odsustva bilo kakve ljudskosti prema progonjenima, i te kako mogu i pokazuju zapanjujuću sličnost.

U to nas uverava i nedavno objavljena knjiga sećanja Vuka Draškovića „Ožiljci života“, u kojoj autor opisuje razmere monstruoznih postupaka Slobodana Miloševića i Mirjane Marković, njima potčinjenih i slepo odanih šefova službi državne i vojne bezbednosti, načelnika generalštaba vojske, ministara policije i vojske, komandanata Jedinice za specijalne operacije…

Ova knjiga je dragoceno podsećanje na vreme kada nisu važili zakoni već neprikosnovena volja vladalačkog para koji je, zarad sopstvenog održanja na uzrurpiranim pozicijama, izazivao ratove, prizivao NATO intervenciju, gurao u smrt desetine hiljada ljudi, bezdušno likvidirao političke konkurente (bivšeg predsednika Srbije Ivana Stambolića 2000, četvoricu funkcionera SPO Veselina Boškovića, Zvonka Osmajlića, Dragana Vušurovića i Vučka Rakočevića na Ibarskoj magistrali 1999, članove i simparizere SPO: Slobodana Ivanovića u Dubnici kod Vranja 1990, Branivoja Milinovića, na raskrsknici kod „Londona“ 9. marta 1991, policajca Milorada Nikolića ispred Savezne skupštine 1993, Predraga Starčevića, na starom Savskom mostu 1996…), kritičare režima (novinare Dadu Vujasinović i Slavka Ćuruviju), nezavisne predstavnike pravosuđa (sudiju Okružnog suda Nebojšu Simeunovića)…

Na meti Miloševićevog režima posebno je bio Vuk Drašković, koji u svojoj knjizi detaljno i dokumentovano opisuje kako ga je privatizovana i zloupotrebljena vlast godinama pratila i snimala postavljajući prislušne uređaje (koji su posle 2000. demontirani), i u prostorijama SPO i u stanu, čega nije bila pošteđena ni njegova supruga Danica; kako ga je u to vreme jedina postojeća televizija RTS – medijski satanizovala (izmišljanjem da poseduje vilu na Ženevskom jezeru, da je povezan u antisrpskom delovanju sa Franjom Tuđmanom i Ibrahimom Rugovom); kako ga je policija hapsila u zdanju parlamenta 9. marta 1991. i sprovodila u Centralni zatvor, pa ponovo lišavala slobode, ovog puta sa suprugom Danicom, u prostorijama SPO 1. juna 1993. i iživljavala se nad njima do granice života i smrti, držala ih u zatvoru u nehumanim uslovima, odbijajući da pruži lekarsku pomoć.

Dovoljno je pročitati Vukovo sećanje na boravak u smrdljivoj i hladnoj ćeliji Centralnog zatvora 1993, kada leži premlaćen, krvav i nepokretan na prljavom i neudobnom krevetu, dok mu po grudima i licu puzi ogroman pacov koji je izašao iz otvora kanalizacije, a on ne može da se pokrene i otera ga, osim da mu se suprotstavi svojim dahom – pa da se prisetiti jednako potresnih scena iz sovjetskih logora u Sibiru koje su opisali Aleksandar Solženjicin i Varlam Šalamov.

Vuk u svojoj autobiografskoj knjizi detaljno iznosi saznanja o nekoliko atentata (najpoznatiji su 3. oktobra 1999. na Ibarskoj magistrali i 15. juna 2000. u Budvi), koje je na njega organizovao Slobodan Milošević, a u čiju realizaciju su bili uključene brojne državne strukture i potčinjeni egzekutori: Rade Marković, Milan Radonjić, Milorad Ulemek, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković… Autor rasvetljava ulogu svake službe i odgovornih pojedinaca, od kojih neki, nažalost, nikada nisu adekvatno ili uopšte nisu odgovarali i zato predstavljaju ozbiljnu pretnju i danas.

Zbog svega pobrojanog, ova knjiga je dragoceno svedočanstvo o vremenu zla, delo protiv nametnutog zaborava i svesnog izvrtanja činjenica i opomena šta bi se ponovo događalo da se to vreme vrati.

Drašković posebno otvoreno i kritički piše o Službi koja je za mnoge Srbe i dalje nedodirljivi i nevidljivi Kiklop koji ubija svuda i koji laže na svim jezicima. On ne štedi ni delove srpske političke i intelektualne elite koja je opčinjena Službom državne bezbednosti i njenim tajnim poslovima, tajnim procenama, tajnim dosijeima, tajnim operacijama, ukazujući da su tim virusom inficirani i naši seljaci i naši akademici i ovom knjigom ponovo podseća da najbrži i najkraći put Srbije na Zapad i Evropu vodi preko suštinske reforme službi bezbednosti, otvaranja tajnih dosijea, udaljavanja iz Službe i izvođenje pred lice pravde svih koji su u njeno ime činili zločine.

Autor je književnik i narodni poslanik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.