Palanački duh velegrada 1

Čuvena knjiga Radomira Konstantinovića „Filosofija palanke“ je filozofska po tome što postavlja pitanja koja su univerzalna (svevremena) i zato što ne daje konačne odgovore već otvara mogućnosti za nova pitanja i (samo)propitivanja.

Važnost joj posebno daje činjenica što je njen sadržaj u kulturi srpskog društva aktuelan i danas.

Naime, ova kultura „uspešno“ odoleva izazovima modernog doba i ostaje zakopana u prošlosti.

Najnovije preimenovanje ulica u Beogradu jedan je od tipičnih pokazatelja esencijalnih stavova postuliranih upravo u ovom sjajnom delu.

Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić glavni je autor poduhvata koji se odnosi na brisanje starih i uvođenje u evidenciju novih, „prosrpskih“ imena ulica.

Čist palanački provincijalizam!

Inače, osnovni princip uklanjanja imena ulica tiče se prebrojavanja nacionalnih krvnih zrnaca ljudi iz gradova susednih država sa kojima je Srbija doskora ratovala (mada u ratu nije bila!?).

Autoru ove sulude ideje najmanje je bilo važno to što u dotičnim državama, odnosno gradovima, još uvek žive neki Srbi.

Oni mogu ispaštati zbog bezumnog čina ovog čoveka koji se nalazi na bezbednoj udaljenosti od gradova prema kojima je iskazao otvorenu mržnju. Nevažno mu je bilo i stanje pandemije smrtonosnog korona virusa u kome Srbija ne prolazi nimalo sjajno.

Samo on (i još neko) zna zašto je pribegao ovom činu baš u jeku ove belosvetske nevolje.

Kakve veze ima ova nerazumna avantura sa pomenutom „Filosofijom palanke“? I te kakve – ne direktne, ali suštinske.

Vesićeve ideje (prvorođene u jednoj drugoj, važnijoj glavi) tiču se našeg odnosa prema prošlosti, koji je u velikoj meri negativan i vulgarizovan.

Radi se o nedoličnoj kulturi sećanja, bolje reći o zanemarivanju, svesnom potiskivanju, prikrivanju ili „zaboravljanju“ nekih kulturnih naslaga naše (jugoslovenske) prošlosti.

Mada su krajnji ciljevi ovog uličarenja (baš tako) dnevnopolitički i prozaični, oni se mogu promisliti, tj. dovesti u vezu sa nečim što je filozofski smisleno, važno i dalekosežno. Sledi šira slika naše kulture sagledana iz kritike filozofije palanačkog duha.

Sve ovo kroz prizmu aktuelnih promena naziva ulica.

Nasilno potiskivanje imena nekih država i gradova iz našeg sećanja nije nam strano, s obzirom na to da nam je „iskustvo palanačko“, kako zapisuje Konstantinović već u prvoj rečenici pomenutog dela.

U pitanju nije nikakav patriotizam već naš čuveni „nagon za zatvaranjem“, za „izuzimanjem iz vremena“, a sve to usled „straha od sveta“ – od upoređivanja sa onima koji su brži, jači i bolji od nas.

Aktuelna srbijanska vlast na čelu sa predsednikom oseća se najbezbednije kad je sama, kad nema drugog, kada je bez konkurencije i kada na uzurpiranim medijima može pričati hvalospeve o sebi.

To zatvaranje prema drugome (u koje spada i preimenovanje ulica) potpuno je u skladu sa onim o čemu piše Konstantinović.

Po njemu je stav palančanina (ne zaboravimo da je i današnji duh Beograda palanački par excellence) zapravo stav svesnog konzervativizma, provincijalizma, nacionalne arogancije i egoizma.

On se zasniva na kritici „sveta“ – na osećanju sopstvene prvorodnosti.

U „svetu idealno-zatvorenog“, u apsolutnoj samoći i izuzetosti od drugih, mi smo sami sa sobom, sigurni u sebe poput kraljice pred ogledalom iz bajke o Snežani i sedam patuljaka – u neprestanom „dijalogu“ sa samim sobom i naš predsednik je najpametniji, najlepši i najjači.

Sudeći po mnogobrojnim potezima naših vlasti, u koje spada i ova ujdurma oko naziva ulica, u potpunosti su „ispoštovani“ principi koji se pripisuju palanačkom duhu, kao „duhu jednoobraznosti i gotovog rešenja“.

Taj duh je infantilan, antiistoričan, protivi se vremenu, hoće prošlost kao svoju potvrdu i, što je najdrastičnije – on svoju zatvorenost prihvata kao stvar svoje prednosti, svoga sopstvenog izbora, a ne kao stvar tuđe osude. Sic!

Palanački duh koji je, definitivno, obeležje sadašnje političke garniture na vlasti gaji kult čistote, kult rutinskog (i rutinizovanog) života.

U pravu je autor „Filosofije palanke“ kad kaže da privrženost svemu „starome“ i „starinskom“ jeste pokušaj vernosti „onome što je bilo, što jeste i što treba da traje“.

Bolesna briga da staro preživi (uvijena u kič celofan „čuvanja tradicije“ – dodajem ja), da se sve neprestano neguje i obdelava, ide najčešće u slavu čistog siromaštva.

U takvom duhu svaki preobražaj predstavlja izvesnu smrt.

To je jedna bitna odlika plemenske kulture u kojoj vlada geslo „Pleme, to je stil“ umesto „Čovek, to je stil“.

Esencijalna karakteristika takvoga stila je ksenofobija, to jest mržnja prema stranom i drugačijem – u ovom slučaju to su ulice nazvane po imenima gradova u našem susedstvu.

Mala digresija: sličnu pojavu otkrio je francuski etnolog Lisjen Levi-Bril kod nekih primitivnih plemena i nazvao je mizoneizam.

Ta pojava odnosila se na mržnju prema svemu što je novo, a tiče se drugih plemena.

Poznata je i poslovična srpska netrpeljivost prema novinama koje dolaze iz drugih kultura, pre svega zapadnih, ali i susednih.

Preimenovanje beogradskih ulica je samo mali prilog u čast i slavu palanačkog duha, naše zatvorenosti, isključivosti, zavisti i mržnje prema modernom svetu i svemu što je drugačije, različito (i naprednije!) od nas.

Porazna je činjenica što se taj duh neguje u našoj kulturi vekovima, ne dozvoljavajući srpskom društvu iskorak koji vodi u pravcu savremenih i (post)modernih svetskih tokova.

Palanačko iskustvo čvrsto je ugrađeno u naš kulturni obrazac.

Iskustvo nam je prešlo u naviku i tu se za večnost nastanilo.

Navika se prosto okamenila i čini se da je nikakva moderna i progresivna ideja ne može slomiti.

Na svom primeru vidimo da palanački duh hrani sujetu autoritarne vlasti pripomažući joj da istrajava u svoj svojoj besmislenosti.

I još nešto: palanka nije skrajnuta varoš (ni selo ni grad), ona je metafora – duhovno stecište kičera života.

P. S. Posle petooktobarskih promena dvehiljadite mislili smo da je Beograd „svet“, a sada shvatamo svoju zabludu – pobegli smo od palanke, ali je njen duh ostao zapreten duboko u nama.

Autor je univerzitetski profesor sociologije kulture

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

15 reagovanja na “Palanački duh velegrada”

  1. lepo je Pupi rekao jednom
    svaka nebuloza srbalja u beogradu
    osete srbi u hrvatskoj i šire………………………???

      • Има, Мики; то су они што сте их ономад звали „Туђманови Срби“ и плакали што неће да потпале сопствену кућу, а онда седну у тракторске приколице и глуме „српску нејач“…

      • Kao Diogen kada je ulicama Atine sa fenjerom u ruci po danu tražio čoveka. Bilo je ljudi ali njemu je trebao čovek. Pandan, Srbi u hrvatskoj.

  2. Mislim da smo mi pali daleko ispod filozofije palanke. Duh palanke je stetna stvar ali ozbiljnost joj se ne moze poreci, nasuprot. „Tri karte za Holivud“ ili „Crni Gruja“ – to je filozofija koju mi zivimo, samo sto je igramo kao da je „Hamlet“. Predstoji jos samo zavrsna masovna scena orgije sa ludim i zbunjenim ciji uvod vec zivimo. Nas „zao udes“ nije duh palanke vec najobicniji kič i lakrdija. Kad je u pitanju rijaliti, tv sapunica, 5G korona ili neka druga glupost iz „modernog sveta“ otvori se duh palanke za cas. Sve to moze tako, ali ne moze za dzabe.

  3. “Poznata je i poslovična srpska netrpeljivost prema novinama sa Zapada…“ Uopštena, netačna i štetna tvrdnja, i rekla bih tvrdnja na liniji palanke. Srbi su, kao samostalnni etnitet ili deo nekadačnjeg jugoslovenskog prostora mnogo puta pokazali da ne zaziru od svetskih novotarija. Druga ili treća filmska predstava u svetu održana je u Beogradu, razvoj avijacije posle prvog svetskog rata, deo svetske rok scene koja je osamdesetih po kvalitetu bila odmah iza engleske, najveći kupci hi-fi uređaja sa kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, godinama najveći kupci farmerki u Evropi, u odrećenim periodima najveći kupci pejdžera i mobilnih telefona u Evropi, Bitef, Bemus, Fest, Exit. Gitarfest ……
    OK, nismo cvećke, ali nemojmo da pretereujemo u samopljuvanju.

    • Odlično nabrojano. Nedostaje zaključak. Sve se to dešavalo u mrskoj SFRJ, u doba socijalizma….A onda smo otkrili veru, naciju…i poželeli da se vratimo u zlatni XIX vek

    • Čovek je sociolog i ne priča o tome, nego o onome što je važnije – o društvenim promenama. Ni najveći ludak ne bi insistirao na tome da i dalje briše bulju klipovima kukuruza (i koprivama) ako mu neko pokaže da postoji toalet papir ili bide.

      Doduše, postoji jedna „društvena promena“ koju ste oduševljeno prihvatili – komunizam. I još ga se niste okanuli. A i to zbog toga što ste vi sa vašim porodičnim zadrugama i tim stvarima bili komunisti još pre nego što se Marks rodio.

      Primer, 1822 se u Britaniji se donosi uredba o zabrani okrutnosti prema domaćim životinjama, tzv stoci, koji se 1835 proširuje i na ostale životinje. 2020 tu je ovo samo mrtvo slovo na papiru, i to vam je poslednja rupa na svirali. OK, jasno je, ko će se još time baviti dok vam otimaju kosovo. Šta da radiš, takva vam struktura.

      Nema tu ništa.

    • Poštovana, o tome o čemu Vi pišete, a za šta smatrate da nisam u pravu – niste u pravu. O svim pomenutim kulturnim manifestacijama pisao sam vrlo afirmativno u svojim knjigama i člancima u naučnim časopisima, ali to nije bila tema ovog osvrta. Ne zaboravimo da je u vreme BITEFA, Bemusa, Festa i ostalog Srbija bila deo jedne šire zajednice koja je plasirala neke druge vrednosti od sadašnjih. To danas zovemo evropskim vrednostima. Srbija i Jugoslavija tih godina bile su deo „sveta“ u pravom smislu te reči.. Dakle, nema samopljuvanja. Apsolutno.

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.