Partija za budućnost naše dece 1Foto: Privatna arhiva

Telefonski razgovor dvojice stranačkih činovnika koji su dogovarali kako će se glasati za izbor direktora jedne niške škole prošao je manje-više neprimetno široj javnosti.

Snimak su objavile pojedine opozicione stranke, vest prenelo nekoliko medija i to je otprilike to.

Društvo je već dugo anestezirano brojnim stvarnim i lažnim aferama, krizama i bombastičnim naslovima koji mu se serviraju svaki dan. A i sam život je svakoga od nas poslednjih godina naučio da na priče o potencijalnom kršenju zakona, zloupotrebi funkcija ili korupciji više i ne reagujemo. Nema ni reakcija nadležnih, niti sankcionisanja, pa čoveku prosto dođe da izgovori ono šo se sve češće čuje od političara ogrezlih u moći – „pa šta“.

Tako je prošao i taj snimak u kojem se naprednjački aparatčići dogovaraju da se vide kako bi razgovarali o izboru direktora jedne niške škole. Jedan se predstavio kao član Školskog odbora, a drugi kao načelnik Nišavskog okruga.

Ipak, pored formalnih funkcija, u razgovoru su posebno istakli one neformalne.

„Tu sam ispred partije“, rekao je član Školskog odbora. Ovaj drugi je dodao da je on „ispred partije koja ima ingerencije“.

I tako su u dve rečenice pogazili zakone i logiku i vratili nas, naizgled, nekoliko decenija unazad. Ništa od višestranačja, demokratije, transparentnosti, konkursa, nezavisnosti, slobode i svega ostalog što bi trebalo da čini jedno moderno i savremeno društvo 21. veka.

„Tito i partija“ ili „Tito partija“ vikalo se, a bogami i zaklinjalo uz pomenute parole mnogo godina ranije. Partija je bila iznad nacionalnih podela, iznad vere, pa često i ispred ličnih potreba i danas tako čuvenih porodičnih vrednosti. Sve normalno i očekivano za jednopartijski sistem.

Ali zašto ovi ljudi danas ističu partiju kao svoju vizit-kartu?

Deluje da nam se partijašenje vratilo kao neki bumerang, ali suština je da nikada nije ni nestalo iz našeg krhkog društva naviknutog na vođe. Trebalo je samo učvrstiti podaničku politiku i dovesti baš takve ljude na mesta koja nose određeni nivo odlučivanja i sistem „Tito i partija“ ponovo živi. Sada su tu neka druga imena, ali kako je jednom otpevao Balašević „princip je isti, sve su ostalo nijanse“.

Postoji ona poznata misao: „Iz čega si nastao zavisi od genetike, a u šta ćeš se pretvoriti, od politike.“

Kada pogledamo u kakvim političkim sistemima živimo poslednjih 70 i kusur godina, nije ni čudo što su se mnogi među nama pretvorili u partijske poltrone i poslušnike sa ličnim interesom kao glavnim ciljem bivstvovanja na planeti Zemlji.

Zato je i logično da pojedinci danas pričaju o partiji kao merilu svega. Da im je partija iznad formalnih funkcija koje imaju. Iznad zakona koje moraju da poštuju. Iznad odluka koje bi trebalo da donesu. Čak i iznad Ustava.

U konkretnom slučaju, pomenuti partijski dvojac, nije se bavio sađenjem cveća u gradskoj bašti, nego ni manje, ni više obrazovanjem. Pozivali su se na partiju u istoj rečenici u kojoj su pominjali školu. Partija će, da prevedemo, odlučiti i ko će brinuti o obrazovanju dece.

Baš tu se kriju i problem i njegovo delimično rešenje. Obrazovanje je već dugo moneta za partijsko potkusurivanje, pa onda građani postaju žrtve neprosvećenih partijaša.

Sa tim mora da se stane, ako hoćemo zdravije društvo, ali za jaku partijsku državu ne postoje prepreke, pa makar se one zvale i izbor direktora i nastavnika. Zato partija delegira svoje činovnike da to reše.
A budućnost naše dece… pa ona će svakako biti onakva kakvom je partija predstavi.

Autor je novinar iz Niša

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.